Женски свет

Бр. 11.

ЖЕНСКИ СВЕТ

243.

Родољубив жар, који је под притиском државне силе тињао у пепелу невнања, разбуктао се на мах у срцу овог братског нам народа, чим је међу њима пала родољубива реч. Да је само један апостол међу њима, још би се више распирио, јер крв није вода.

апред сам споменула, да је ово место неко средиште целе оне прашуме спревске, по којој ву расејана наша браћа лужички Срби на неких осам квадратних миља, а који стоје у свезви и воде саобраћај самим чамцима, којима и деца руководе. У целом том простору нема колског пута аима на све стране речних кракова, по пегде и прокопаних канала, куда пролаве чамци. Чамци су сви бојадисани и удешени за две и више особа, а управљају њима све сами Срби п Српкиње. Они обично стојећи возе, а вода је тако плитка, да се веслом може одупирати у корито. Ретко је где вода метар и јаче дубока. Разговарали смо успут и с овим возарима, па смо сем од њих увериле, да само старији њихови људи и жене говоре још српским језиком, док млађи сви говоре немачки. Ови старији људи и не знају немачки и то је срећа, јер ће се процев понемчавања одуговлачити још коју десетину година, шат дође и њима какав спас п очува их од извесне пропасти,

Река Спрева (5ргее) пере Берлин и на два сата хода овамо нашђе на низу, те се разлије у стотинама кракова. Дуж већих кракова подигнуте су насеобине, као на каквим острвима, а које су данас претворене у баште и ливаде. Поред ширих и јачих кракова, налазе се још стара дрва, чије гране допиру до огледала речног, па кроз то грање видиш овде и онде кућу где вирп својим чаробним понајвише црвено обојадисаним кровом. Куће ву им понајвише од дрвета. Пред сваком том кућом има по неколико чамаца и врло је лепо видети, кад по тим воденим путевима стојећи веслају младе Српкиње у свом шареном и живописном оделу. Кров те ливаде и баште, кроз ту прастару шуму спревску може се путовати чамцем пуних шест сати,

док се прође с једног краја на други, где се река Спрева слије опег у један крак и упути своме даљем путу. Ми смо путовале само 8'/, сата кров ту прашуму, коју наша браћа овамо зову „пралуг , а Немци „Отуаја“. Целим путем смо сретали многе чамце са урођеницима и туристама, јер је била недеља. Место Бург лежи на најширем краку тог воденог пута и шири се с обе стране те реке Спреве. На том путу нашем кроз ову шуму, наишле смо на три велике биртије и пред сваком стоје многи чамци, који ће односити госте кућама.

Овај народ обавља сав свој посао лети на чамцима а зими на саоницама. На чамцима иде у поље, на чамцима вози сено; иде у цркву, у сватове, на крштење (и овде иду породиље после 6 недеља први пут у цркву на благодарење, као п код нас) — носи самртника, а носи и марву на вашар; и за то је тако и необичан живот њихов и за то и привлачи сваке године све више посетилаца из далеких крајева, а нарочито Берлинаца. Но то поље и то племе наше има и својих привлачних снага и Берлинци највише сад и проводе лето у тој праштуми, јер оно бујно зеленило, оно плаво небо, што провирује кров оно тусто грање, оно брујање воде, онај шум лиснатих дрва, све је то нека тајанствена, блага струја, која провејава човека, кад ступа на то тле, које је припитомила, украсила и обогатила рука наше северне браће.

Прошла сам готово све крајеве, где Срби и Словени живе, али што сам и овај мали и скоро заборављени огранак нашег братског народа походила,.испунило ми је срце милином, али и тугом, јер ми се чинило, као да гледпм рођака у тешкој болести, коме већ нема помоћи.

Наша поштована госпођа, Савка Суботићка, учинила је тамо међу овом браћом нашом врло леп утисак. Одмах некако после њене посете у Будишину, писао је поменути научењак и свештеник будишински, г. Јаков Шеевчик, секретару