Женски свет

Бр. 11.

ЖЕНСКИ СВЕТ

219.

својим преимућством, да изведу, остваре ову или ону намеру, онда их рђаво саветујемо; ми их учимо, да се на туђ суд и савет ослоне. Многа неправда, која се у свету догодила, врло многе грешке, које су икада учињене, почивају на лажном методу васпитања. Тај назор пречи напредак, те садашњост окива прошлошћу.

Љубав је једини аукторитет, који никада не ускраћује. Много можемо чинити, ако на децу добрим утичемо, ако на то употребимо властито развиће, да их навикнемо на властито васпитање и критику. Ми их можемо тако неговати, да смо им у помоћи својим саветом. Али поред свега тога морамо им дати слободе и не смемо спречавати њихово властито развиће нашим добрим саветима. Ми већ крњимо дечје право ако им затворимо те путеве, а у главном ипак ништа не можемо спречити, јер ми на тај начин само задржавамо неизбежност. Ипак долази време, кад ће се душа развити до своје јачине.

Ја се ипак не држим чврсто правила: штеди прут и остави дете да се поквари. Ја сам дошао до тог резултата, е је немогуће у једно те исто време пријатељ и господар бити. А

то бих ја сваком довикнуо, коме су деца поверена. Ако нас се дете боји, онда већ

више не чини добро ради самог до-

бра, већ из страха од казни. Јер ако управљамо само плашењем, претњом, већ смо сишли с пута, да стварамо разумног човека од малог створења; ми морамо само кушати, да оним људима, који су поверени нашем старању, разјаснимо закон о узроку и делању. Сви ми подлежимо природним законима, те и ако нам изгледа, да се можемо нечему научити из савета других, ипак ћемо најпосле познати, да нам је наш рођени учитељ само наше властито развиће.

Ако узмемо у обзир, на пример, да можемо помоћи детету својим саветом, то ипак морамо помислити, да ћемо тек тада врло мало у свету постићи, кад би други само то радили, што смо ми већ окушали. Дете, које свему верује о чему га уверавамо ми одрасли, које никад не сумња, то је лудо, просто дете, без својих идеја, без својих мисли.

Пре смо своју децу гајили по одређеним правилима, од којих ни за длаку нисмо хтели одступити, јер ми доиста нисмо мислили, да је слобода пут к човечанству и к напретку. Валда ће доћи време, кад људи неће једно другом завидети на слободи, већ ће желети слободу, да могу постићи свој пут.

„Јарковац, 12. јула 1905.

С немачког Ћ. пл. Бота.

~ оре

Нликовање.

Кликовање и јецање Разлјегање тужних гласа, И вјечита туга, сјета, Вардарових плав-таласа.

Натмуреност плавог неба Пепелиште царских двора, И вјечити шум божански Сасушених ових гора...

Све то мени болно прија С тог ме јадно срце боли, С тог ми тјело јадно стоји Ко укочен камен голи!..

оре

Сколеље, 1905.

Јово Г. Поповић.