Женски свет

Бр. 11.

„Љутито се маши једне књиге, да чптањем растера ове несносне мпсли.

Али сам себи не могаше бити судац, ове га мисли цело после подне гонише пи не дадоше му мира ни покоја. По вечери, сав узбуђен, оде да се шета. Али и овде беше немпран, јер се шетао пспред лепо намештених излога за божићне поклоне. И кад виде како силни купци павалише у ове трговине, обузе га неко нерасположење, које досад пије опажао | на себи. Осећаше, да му је срце празно [ а живот пуст.

Застане код једног излога п гледао је оне силне играчке п поклоне божићне, те се одједном сети своје младости, осетп и виде, да му је цео живот без икакве радости прохујао.

ловољан пође кући, бев да је по своме обичају отишао у кафану. Сав малаксао оде по степеницама и чисто се бојао, да ће се поново састати са плачном удовицом.

Из оне мале кухиње сироте удовице светлуцало је божићно кандиоце кроз беле и мале завесе. Неки га нагон одвуче прозору. У ноћној тишини вачује молећи глас малог синчића спроте удовице, који стојећи поред старог и трошног креветца свог, клечећи и скрштених руку овако се молио Богу: „Боже благи, Исусе слатки! донесп нашој матерп мало новаца, да купи хлеба мојој малој сестрици. Пошљи нам с неба нашег оца, да нав утеши и да нам помогне у нашој беди и невољи!“

Оно срце, које се у свом судском авању, на многе овако сличне случајеве и трагедије нпје потресло п умилостивило, сад га савлада и бп милостиро. Душу му обувме осећај сажаљења, на очи му суве пођу и уморан оде у своју собу. Није могао да спава. Целу ноћ кривио је самог себе, што је до сада тако себичњачки живот проводио.

Уставши ујутру, нека одлука умириваше му савест. Једва је чекао да сване и јако се обрадовао, када му стара послужавка закуца на врати.

Журећи и узбуђено, не марећи ни за · доручак, обуче хаљине и отиде на пи-

ЖЕНСКИ СВЕТ

277. јацу. Нека мирноћа и благо осећање обувме му душу особито када је идући из дућана у дућан, пазарио пуну мараму дечијих хаљипа, хране п играчака, и пошао кући. Сврне п пеплатп домаћину погодишњу кирију за спроту удовицу, и чекаше весео п задовољан бадње вече, а међутим је једнако памештао ове пртљаге, а играчке дечпје вешао на божићње дрво, које је сам спремпо.

Кад је бадње-вече приспелоп Хрпстов по земљи пошао, што деца веле, стари. судац премпшљаше, како би он своје божићне поклоне на одређено место однео и наместио.

Старој служавци преда хаљпне и јело, он пак сам узме божићње дрво пазећи, да се како год не поремети оно, што је тако лепо удесио.

Као какав крадљивац ишао је лагано по ходнику, да га пико не осетп, алп бадава његове старе ноге не беху тако лаке као у анђела. „Њутито се врати натраг п навуче папуче, да се не чује лупа од ципела.

Срце му је од узбуђења куцало. Једва једном стигне до врата. Погледи кроз вавесе унутра. У кухињи беше мрачно, а у соби испред распећа Христова молила, се Богу удовица, вагрливши своју децу.

Врло пажљиво, да се није нп чуло, отвори врата. Ногама потражи празно п агодно место пи тада спусти доле божићње дрво а поред њега метне поклоне.

Брво упали свеће на дрвету, повуче једно мало звонце и једним кораком врати се натраг у мрачан ходник.

а глас звонцета. удовица се сва стресе и склопљених руку пође према светлости, које њој изгледаше, као да Бог васија. (Оно, што је мало пре пскрено молила од свевишњег творца небеског, ево јој се све то створи пред очима, које као да је с неба пало.

Док је стара удовица од радости молитве слала горе на висину у знак захвалности, и док су деца неколико тренутака уживала божићне радости, дотле је господин С... судац кроз завесе посматрао радост ове сироте, али побожне породице и уживаше у награди милосрђа и тек