Женски свет

270.

лењи свод“ са предосећајем, да ћу скупо време мога кратког бављења овде продангубити, Но, како сам се љуто разочарала, видевши толико занимљивих и досад невиђених уметничких производа. Ту су вам најлешпе израде од бронза првих немачких и француских уметника, особито пз доба Лудвита ХТУ., ту вам је од слонове кости изрезана читава морска лађа са једрима и најеитнијом опремом својом, наравно у малом. Али ремек те резачке уметности, то је група више од стотину с неба падајућих сићушних анђелака од елонове кости. Сад долази од кристала и ћилибара богато украшено собње и асталско посуђе. После овога дођемо у дворану где је од злата и сребра, драгим камењем искићено посуђе, и најпосле у одају где св чувају драгоцени накити краљеви и краљичини. Међу тим неоцењеним благом по вредности и по уметничкој изради, нарочито нам је пала у очи, од дражђанског златара, Динглингера, начињена светковина у двору великог Могуда Делхискога, па ком су делу, као што пам чувар рече 70 раденика пуних 6 година радили. Велики Могули његова многобројна пратња на слоновима у ботатој индијској ношњи са целим блиставим сјајем и шаренилом неописано живо на гледаоце утиче. Сам тај предмет је од непсказане вредности. Ту чело рукотвора уметникова виси на зиду п Динглинтерова слика. После подне одосмо на тако звану Брилову терасу, бившег министра грофа Брила, који је своју палату с терасом заједно поклонио вароши, одакле је диван поглед на Елбу што дели варош на двоје. Одмарајући се на клупи, договарасмо се, да правимо најближи излет у Лошвиц, село лужичких Срба и тако ујутру пре нашег одласка из немачког Флоренца, како Дражђане називају, седнемо на електрична кола а може се и лађом онамо, јер скоро свака два сата одлази п долази лађа из „Лошвица. Стигавши за 8/. вата до висеће жељезпице (Бећууеђеђаћи) узмемо карте и седнемо у њу. Ово вам је као што Вук Караџић у народним причама вели: „Ни на небу ни на земљи“. За неколико тренутака одлетисмо на плато, где пам се указа дивна панорама и где 6 једним погледом створе се цели Дражђани пред нама. Таки изглед ме подсећа на Хелбрун код Салцбурга, кад смо се пењали на Мопатевећ]бесћеп (некадањи летњиковац једног арцибискупа), тде нам се указа читав Салцбург а с друге стране брег Вацман код Берхтесгадена, као што га Баварци називају »породица Вацман,« а називају га зато, јер тај брег је висок 2000 метера

ЖЕНСКИ СВЕТ

Бр. 12.

а на врху су шпицеви који вире испод снега, као деца поред матере и оца им.

После три дана бављења у Дражђанима, кренемо се брзим возом у Берлин.

Као нешто ново за мене, морам споменути немачке фијакере, који по такозваним »такса метеру« возе. На сваким колима има сат по коме се кочијаши равнају, колико метера кола иду, те се онолико и плаћа. Сви су фијакери једнако ливрејисани, само је та разлика, да кочијаши Т. класе имају беле цилиндере а П. класе црне.

Не мислим ређати све знаменитости берлинеке, што је за неколико дана бављења и немогуће, али свакако морам споменути његов »Акваријум«, у ком се виде п таки живи створови па и биљке, о којима ми ни појма немамо. Улази се каоу какву пећину у којој је мрак, само су осветљена она окна иза којих се те разне морске животиње и биљке налазе. Више од два сата пам је требало Док смо све разгледали. Лепота рибица и биљака на дну мора тако нас је очарала, да се нисмо Лако одмицати могли. Ја морам искрено признати, да је на мене Берлин доста ладан утисак начинио. Оне јавне зграде, све већином у класичном стилу зидане, утичу озбиљно и масивно па гледаоца. Само морам приметити, да нам се досад ни у једној великој вароши није било тако лако ориентирати као у Берлину, ваљда зато, што смо ми у улици под »ипама« (Плфег деп Шпдеп) у хотелу одсели, које је средиште, где се све концентрише. Ту је двор, ту су музеји, галерије слика, ту у близини и универзитет. Повматрајући споменик Хумболтов пред универзитетом, чујем српски говорити. Ја сва радосна што у туђини чујем матерински језик евој, окренем се и упозорим мога мужа на то. Два српска студента разговараху се, једно беше г. Белимарковић из Београда, младић отмених манира, по ком се видело, да је био у Паризу, јер ме је ословљавао са »Мадам«. После опроштаја 6 њима упутимо 6, да разгледамо варош, и прођемо кроз знамениту Бранденбуршку капију, која је на дорским стубовима. Од ње пе далеко опазимо величанствени споменик »победе« немачке (Зтесеввни]је) са анђелом мира на њему, ту је одмах с десне стране пред дивно саграђеним парламентом _Бизмарков споменик у надпрпродној величини. Сад нам се тек отвори необично чаробан поглед. У дугачком, недогледном реду пружају се с обе стране од белог мрамора истесани ликови немачких владалаца од најстаријих времена па до данас. Овај се ред протеже, рецимо, добрих