Женски свет

Бр

За осталу живину даје се такође буков жир осушен и самлевен у брашно, па се онда меша са другом храном. Жир убрза гојење живине и даје добро и вкусно месо. Брзо клијање семена подупире се тако, кад се намочи семе у раствору од 145 грама кухињске соли у једну литру воде.

~ Ди

РАЗНО.

Српкиње на Косову-пољу. Косовке ву узорне мајке, вредне жене п добро Српкиње. Ношња пм је врло лепа, права народна пз старога лепог доба. Овоје богато одело оне саме ткају и везу. Косовке су чувене са свог дивног веза златом и свилом, п тканинама. (кецеље, „бошче , ћилими и т. д) Те њихове рукотворине пзазвале су дивљење и признање на пзложби у Паризу, а могу се видети и у Етнографском музеју у Београду. —“ Збирку тих рукотворина изложио је пре десетак година у Новом Саду паш сарадник г, Иван Иванић, вицеконсул.

КЊИЖЕВНОСТ.

БОР. Л. ЦЕНИЋ»)

Литерарна скица.

Није то првина, да се код нас врло често појави понека књига интересантна, достојна сваке пажње, па ипак остане неоцијењена, или ако је оцијењена, обично је та оцјена врло блиједа, мрачна и субјективна. Такове је судбине и књига пјесама г. Бор. -Л. Ценића. Сем једне једине „Босапске Виле“, која је донијела оцјену, и то сасма површну, остали су листови мање више ћЋутали, с тога ћутања и ја сам се ево сада подигао, скромна снага да иврече свој скромни суд о овим симпатичним пјесмама.

На првом мјесту хоћу да се изразим о пјеснику, дакле у Бор. Л. Ценићу налави се један свјеж, даровит, интелигентан, поштен и честити ијесник, пјесник срца и душе, пјесник непзвјештачен, пјесник бујан и природан, чије пјесме миришу као свјеже планинско цвијеће, а које није купио пз књига француских, немачких и енглеских пјесника, већ које је сам осјетио и за које вели:

„Кад се сваки своме сану даје Та ја сам вас у тишини пис'о: Звезде миле трепере и сјаје Ох, а ја сам узбуђењем дисо...

Из саме ове строфе, а нарочито из цијеле пјесме „дефири“, из које је узета ова горња строфа, ми и нехотице видимо душу пјесникову, видимо карактер његових пјесама, видимо пјесника који воли тишину, у њој ужива пишући своје пјесме. Мислим да нијесам нп мало претјерао, ако кажем, да свака пјесма г. Денића, пма нешто што осваја читаоца, нешто топло, нешто мило и пријатно псто онако као што је пријатна његова душа. Почујте само и увијерићете се:

„Песме моје, збогом ћу вам касти, Буд'те вазда својтљиве пи миле; Склоните се где нисте у власти, Чувајте се где су јаче силе...

Што је, то је, одавно нијесам читао скромпије пјесме а од скромнијег пјесника. Г. Бор. Л. Ценић није пјесник афричких „сахара. које није никад видео, као ни „болесних принцеза , „лепих лепеза , он не лута за свијетским пјесницима у цвијетне „оазе“, он не пшше оно што не осјети, што не види, као неки наши пјесници који „држе

#) Бор. Л. Ценић: Зефири, лирске песме 1891 —1908. Цена 1 дин. Београд Штампарија К. Т. Наумовића 1904.

ЖЕНСКИ СВЕТ

2.

да ако не вину се у „сахаре“, „оазе“, „самуме“ да нијесу добри пјесници. Г. Ценић баш ми се због тога нарочито п допада, што се одушевљава љепотом своје српске земље, њему се допада оно благо вече, које тихано пада у његовој драгој Србијп: „У околу лепом — мирисавом лугу, Дубраве се круже, гора п пропланци; Цвркутом се птица јавља своме другу Лепршају крила као лаки санци.

У тој лепој дољп манастир се бели, А дашчара трошна то је звоник старп, Уздигла се к небу к'о да определи; Још одакле само правда господари.

Из камена хладна бистра вода тече, Уморан п сетан крај њега сам сео, На зефиру благом већ стиже и вече, А. сунце се крије за пурпурни вео.

Зар се сунце зове — па се тако кријег

= Већ с колајном сјајном као јунак прави,

Над земаљском влобом бори се и вије

Сад се губи, тоне у простор крвави.“

Није ли овдје пјесник лијепо и истински оцртао вече,

с меканим ин допадљивим ријечима, и ако не новим, са хармонијом која је тако јасна и звучна као јек звона са звонаре овог старог манастира, којег се пјесник дотиче. Јест, па ето с тога ми се и допада ова пјесма, с тога су ми миле и драге и остале пјесме г. Ценића, јер оне потичу из искреног срца, из срца чија ће лира једног дана громко зарадовати нашу лирику, предзнак је ту — ту су „Зефпри“. Осим ове г. Ценић се приказује сликаром-пјесником и у овим пјесмама: „Зимњи освитак“, за тим у пјесми „Са села“, која је доста лијепа, ал' која ме подсећа на Ђурин „Пут у Горњак“ по форми и изразима. Лијепа је слика и пјесма „На јутрењу“, у којој у посљедњој строфи јако бије уздрхтала љубав пјесникова према његовој „милој“. Г. Ценић има приличан број и љубавних пјесама, од којих мш се највише свиђају „„Бубав“, „Вереници“ и „Жудња“, а има их п такових које човјек брво прочита, а још брже их заборави н. пр.: „(2)“ стр. 17... „Баш те волим“ и т. д. Што се тиче патриотске поевије г. Ценића она је изражена сва у три пјесме и то у пјесми „Богојављење“ ерђавим завршетком, „Ив прошлости“ с доста љепоте п „Са развалина“, која ми се највише допада и коју због њене љепоте у цијелости доносим:

„Магловити, сурп данци већ суморну јесен красе,

А чобана нећеш чути веселе им пјесме гласе,

И малена река хладна својим током тише спори,

Увенуло жуто лисје опало је већ у гори,

— Уморено у свом санку, полегло је да с' одмара Да што ново у сну ствара.

Погле ово жуто лисје, што га јесен тако злати,

А мој корак сада тромо вечите му снове крати

Где је оно прзо лисје, када гора беше млада,

Кад си чуо први поклич са бедема старог града 2

—- Пуста гора сетно хуји, у вихору песму поје И спомиње дане своје!

Поносипте горске стене, развалине тога зида Бурно време лети, хуји... кам по камен кружи, скида Гле како су сада неме, п орлова гњезда штите Где су некад борци били срчаности узорите; — Где је бојна труба звучна сазивала осветаре, Тешки зулум да сатаре.

Ту на томе светом месту, завет даше;

Освету им зулум створи, у редове бојне сташе

0 тих видина дични барјак слободе су своје вили,

И у борби за слободу поносито крв су лили —

— И кршећи ропске ланце попадоше витевови Стварајући живот нови...“

„Усамљена кућица“ и „Нада“ такођер су доста добре, а од преведених понајвише мп се свиђа: Петефијева „Пастирева фрула“, Хајнеова „Усамљена сува“ и Надсонова „На песникову гробу .