Женски свет

Бр. 2. ЖЕНСКИ СВЕТ 200.

Харемски цвет.

А што кријеш лишце своје »Дао ми је Алах очи, Од белога овог света 2 Да с и оне на свет смеше, Бог и теби очи даде, Ал' ту срећу, да свет гледе... Да свет гледиш, цвете цвета! Мужеви нам одузеше...« Бихаћ, 1905. Исаије Митровић.

ср

Моје цвијеће.

Свако воли неки цвјетак, Спомиње се оних часа, Неко ружу, неко крин, Кад је и он млађан био, Љубичицу ил' босиок, Кад је слуш о р'јечи драге: Неко опет рузмарин. »Ох, ал' си ми драг и мио!« Та цвјеће је тако њежно, Па све прође, све исчезну; А невино, љупко, мило; Јер така је људска срећа, Није чудо, да с: њим кити Сваким даном сустижу нас См'јерна мома, момче чпло. Јад и боли, туга већа.

И по који старац има, Ја с не китим никим цв:јећем, Да на прса цв'јетак меће, Јер нашто ми, када свене; И с' уздахом спомиње се Не оставив ништа друго, Исчезнуле своје среће. До ли тужне успомене, Спомиње се оних дана, Ал' ја имам дивно цвјеће, —- Ах, како су слатки, мили! — Што мирише тако красно; Мријет' не би он жалио, Од њег није милије ми Кад би с' они повратили. Ни на небу сунце јасно.

Ја то цвјеће силно љубим И волим га над све што је, А никада неће свенут' Л'јепо цв:јеће, — Српство моје!1 У Доњем Вакуфу (Босна), 3. децембра 1905. Милош П. Крагуљевић,

=== 0 ви ==

Ж “. ж

Ако си уважен и доброга стања; Сутра да ти срећа закуца на врати Ако можеш неком учинити нешто; Баш они, који су од тебе окретали главе; Свако трчи к' теби, свако ти се клања, Љубазно тек по који у кућу ти сврати, Ласка ти и пузи, увија се вешто. О, Боже како с тада пријатељи праве! Али свет као свет, само рачун прави, Зато човек срећу треба да нема покашто Пријатељства — љубави данас нема тога; Да оцени своје пријатеље вајне; Ако т' срећа у заборав стави, Да оцени време ово бедно — ташто, Једва да ће неко назват: ти и Бога. Које хоће само положаје сјајне.

Књажевац. Јела М. Радуловић.

9 (оу)