Женски свет
и
Бр. 4. ЖЕНСКИ СВЕТ 83.
Лаку ноћ.
Сунце се полако губи у пурпурном сјају И грли запад свој.
Вече на земљу слази Нечујно, неосјетно. Птице почимљу у гају, Свој вечерњи пој...
Са старе црквене куле разлежу се гласи Вечерњег звона.
У густом ваздуху изумиру звуци Те тужне мелодије. Баш ко и они часи И речца она!...
И у томе часу, кад вечерње звони звоно
И данак ће нам проћ;,
У души мојој залепрша тада, Онај стари над, а љубав жарка теби пјева ббно:
Лаку, лаку ноћ!...
Б. Крупа, 1906.
|,
ИСТАК.
И УНИ А
Анђелија Ђонлићева.
И
Прва љубав.
Седим јуче код прозора и једим се на | рђаво време. Прави јесењи дан. Киша пада још од јутрос, а сад још почео и ветар дувати — на улици блато — зима — чисто осећаш, како ти влага пролази кроз одело, па те спопадне дрхтавица.
У пећи пуцкара ватра, а ја се загледала у румен која пробија кроз решетку — па рачунам, колико месеци сад морамо ложити и колико ћемо дрва погорети.
На једаред — куцање! Ко то може бити по оваком времену И не дочека одзив него улети у собу — у правом смислу речи улети.
Сва се заруменила од наглог хода и оштрог ваздуха; ветар јој разбарушио смеђу коврчасту косу, уснице јој у полак расклопљене, те јој се између њих беле оштри зубићи.
»Ево ме!«, рече још сва задихана, држећи у руци мокар кишобран са којег цури вода у млазевима.
»Евице, Евице! А кишобран «
»Јух, теткице!« брзо истрчи у ходник одакле сам је неко време слушала, како брише ципеле и тресе одело од воде.
Затим се врати и паде ми око врата с таком силом, да сам одмах познала, да се нешто важно догодило. |
Опростих је влажног огртача и хтедох јој скинути мало накривљену капу.
»Не, нипошто, остаћу само мало. Дошла сам само да ти приповедам, како сам се провела
код Мице. ·- Шта, ти не знаш, да је јуче био прстен код Мице2 Ух, теткице, — па где ти управо живишг — Помисли само, било нас је четрдесет особа! Ух — па што је Мица била медена — знаш, као од шећера! Имала је роза свилену хаљину, знаш — тако слатку — па
младожења, тако се стиди! Помисли, пољубио ју је ваљада десет пута у руку.“
»А за кога се удаје г« једва уграбих ја.
»Та за Бога, теткице, зар ни то не знаш» За оног богатог трговца, што је хтео још лане да је узме — јао, како је диван шмук добила, каже господин Миленко,«
»Који господин Миленко 2«
»Та он је провизор код нашег апотекара. Знаш, онај висок, црномањаст, валда си га видела кад си била у лекарници.«
»А како ћу, кад не идем никад у лекарницу.«
»Шта, никад не идеш у лекарницу> Зато тебе господин Миленко не познаје — а ја се чудим, да те не познаје,«