Женски свет

Бр. 4.

ЖЕНСКИ СВЕТ 15.

Старом Бечеју, Петрову Селу, Старој Паланци, Тптелу, Старом Керу, Ппрошу, Ади, Мартоношу, Мохолу, Чонопљи, Немеш Милетићу, Новом Сивцу, Госпођинцима, Жабљу п Сенти.

На крају се у извештају изриче захвалност овим нашим сународницима: гг. Исидору Николићу, жабаљском среском судији, Влади пл. Стратимировићу, новосадском заменику градоначеоника; Милану Веселиновићу, доњоковиљском, Павлу Вујичићу, туријском, Глиши Врачарићу, тителском и Душану Моловићу, ђурђевском бележнику; Ристи Атанацкову, доњоковиљском, Богдану Маринкову, горњоковиљском и Стеви Иванићу, тптелском подбележнику; и Ђури Караџи п Владимиру Томићу, чувару канала, који су помагали развитак свпларства у Бачкој.

Заслуга су стекли даље око неговања свилене бубе у Бачкој још: Светозар Настић, кнез бегечки, Александар Михајловић, бележник футошки, Љубомир Мпрковић, бележник кулпипескп, Лаза Дунђферски, велпки поседник; Сава Отојков, радник у школи дудових расада и парох Душан _Јаблановић у Паланци; Младен Петровић, радник у школи парашкој; Мита Џећанекп п Јован Милосављев, радници у школи силбашкој; Жаменко Чура, учитељ и Андрија Николић, бележник жабаљеки; Милан Еремић, бележипк мошорпнсеки; Срдан Увалић, учитељ лалић-

ки п Мита Ађанскп, који већ 42 године.

ради у школи старо-сивачкој. Сви су онп добро учинили пароду нашем упутивши га у једап нов рад, те су васлужили да пм вабележимо пмена.

Показпвали су пнтереба за ову ствар од патих још и ова господа: Јеремија Милосав, учитељ, Ана Петровића, забавиља п Светозар Петровић, екзекутор у Паланци, Сима Димптријевић, учптељ и Миливој Каракашевић, вењиговођа у Ка бљу, Богдан Попов, учитељ у Тателу, Совра Јаконић, парох у Дероњи; Јосиф Поповић, управитељ, Фрања Острогонац и Адам Чиплић, учитељи и Стеван Татић кнез у Ст. Бечеју; Шандор Мачкашки, књиговођа у Ади; Емил Савић, бележник

%

у Мошорину, који су били на одржаним предавањима.

Као што се па горњега види, почела је дакле и наша интелигенција да се загрева за производњу свиле, а народ је већ одма осетио од тога посла, корист, те је живо прионуо на њ.

Ако је због све тежих економских прилика у целој држави уопће важно питање неговање свилене бубе: за наш народ, који, кад осиромаши, нерадо даје своју децу у службу, особито женску, а нерадо иде и у надницу, догод се мап сухим хлебом може исхрањивати, ово занимање је двоструко ва препоруку, јер је то ето независан рад, не понижава, а могу га свршавати баш највише деца и старији, који су за тежи економски посао већ изнемогли. Наш је свет и до сад већ прилично у томе послу напредовао, као што горе наведени прпходи појединаца сведоче, алп још није на оној висипп, која се може постићи (Јован Бан ив Белчке у Толнанској жупанији имао је 1905. г. 8541 КЊ прихода) п па којој стоји та врста рада у вемљама на западу (где је просечан приход преко 200 К годишње). Међутпм народ, чији су везови, ћилимови и платно чувени по целоме свету, којп нема конкуренције у производњи зеленп п поврћа новосадског, сомборског сира, сремског воћа п грожђа, банатске пшенице и т. д. ув поле више пажње п поуке од интелигенције му, која бп му још више требала да иде на руку, да у том послу прогледа, браво ће се и ту усаврпшти. Зато препоручујемо српској интелигенцијп примере пречасног г. Душана Јаблановића, г. учитеља аметка Чуре п г.лЛаве Дунберског, великога, поседника.

Ва првога каже пввештај: „стојећи на висипт свога пасттирског (душетопечитељског) позива ташао је за добро да се стара не само о душевном спасењу, тего ц о материјалном благостању својиг верних, те је текст предавања уз слике протумачио народу српском“, а т. Чура је псто тако народу сртски говорио оно, што је званични предавач мађарски казивао. Па бар толико треба и другде да учини народу