Женски свет

Бр. 5.

ЖЕНСКИ СВЕТ

109.

тета, које (се није никада одмицало од родитељске куће.

Кад се вратише у стан, Добрила се баци мајци у ларучја па повика од суза затушеним гласом :

— Добра моја мама, ја ћу сваке године о распусту долазити кући.

— А за што не би сад одмах пошла са мном 2

— Не могу, мама!

—- Зар ти се толико допада Беч 2

— (0, драта мама, Беч је врло леп, али ми је Београд много милији.

— Па онда хајде ва мном! Зар ти неће бити тешко кад ја одем, а ти останеш сама2

—- днам ја, мама, да ће ми бити тешко, али би било детињасто од мене да не извршим оно, што сам толико желела. Брзо ће проћи ове три године, па ћемо се опет састати да се никада више не растајемо.

да Добрилу је био у Бечу сасвим нов живот. Ове јој је било туђе и непознато. А најнеобичније беше јој то што је из удобног, лепог стана дошла у тескобан стан, у коме су биле само две собице и једно мало предеобље. Ту је било све врло одмерено, као што се може замислити у великој вароши где обично ученице живе. Па док је мајка још поред ње, не осећа ону усамљеност коју ће тек осетити онда кад она оде, кад остане сама међу туђим светом. И наједанпут се запита: «Хоћу ли моћи издржати тај растанакг! И дође јој толико пута да повиче: «Мама, води ме кући!» Али частољубље надјача, и задржа сузе које се заблисташе у очима кад испрати матер на жељезничку станицу.

0 тешким ерцем праштала се мајка са својим дететом, и једва је од суза могла проговорити, — Чедо моје, зеницо моја, чувај се од хладноће, чувај своје задравље, јер мој живот од твога зависи. Дуго су се држале загрљене, док их најпосле не раздвоји знак да путници улазе у вагоне. Мајка је готово посрћући дошла до купеа, и крајње је време већ било, јер чим уђе у купе, воз пође.

Добрпла је стајала непомично, и сузним очима пратила је воз који се брзо одмицаше. Њене су очи биле непрестано упрте на један прозор Из ког је мајка на њу махала својим рупцем, и једпако шапутала: «0 Богом, чедо моје!»

Добрила је још укочено стајала и гледала на ону страну на коју одјури то грдно чудовиште,

ћ

које однесе њену милу мајку. И тек се трже онда кад је гђа Н.... опомену да је време да пођу кући.

Безазлена Добрила није нашла код гђе Н.... онакав љубазан дочек каквом се надала. Гђа је била по природи хладна, а њена кћи Славка била је врло равнодушна према Добрили; шта више завидела јој је, што су Добрилу одмах сви заволели, док је Славка махом остајала неопажена, а то је њено частољубље вређало. И најпосле Добрила је морала променити стан, јер јој је било непријатно становати са особама које је не гледају пријатељски,

~

Док се гђа Мирићка бавила на путу, њена пријатељица гђа М. више је пута обилазила болешљивог г. Мирића. Једном у разговору рече јој он.

=— Добио сам данас писмо из Беча, јавља ми да је Добрила сјајно положила испит, и примљепа је у трећи виши разред. Али истину да вам кажем; волео бих да није примљена, па да бв с мајком врати кући. Без тога детета све ми је пусто и мртво у кући. Не чујем њен мили глас који ме је веселио и оживљавао. Сад ме овако у овој тишини обузимају неке ужаспе слутње, као да је жив нећу никад више видети. — Ех, какве бу то мисли! па она ће доћи о распусту, а година брзо прође.

—- Та само ако је жив дочекам !

— Дабоме да ћете дочекати. И како ћете се поносити њоме! Мени се чини да је већ гледам као велику оперску певачицу.

— Ја, додуше волим и поштујем уметност, али би ипак желео да моја Добрила остане овде међу нама.

Кад се вратила гђа Мирићка кући, и њој је била тешка та ужасна тишина у кући, где се по цео дан орила песма веселог и мидог девојчета. Сад јој се чини да све плаче око ње; душа јој се испуњавала неком зебњом, и поред поноса који је осећала при помиели да јој је кћи између толиких страних ученица однела победу, ипак је њено материнсво срце туга надјачала.

Прошло је три месеца. Добрила је сваки други дан писала својим родитељима, и увек им је јављала о своме успеху. Професори је обасипају хвалама, и проричу јој сјајну будућност. Осим тога пише ми; како врло лепо проводи вечери