Женски свет

122.78 ЖЕНСКИ СВЕТ Бр. 6.

творне Задруге, а особито Девојачга Удружења, свом снагом пријонути, да се ва ову цел прикупи што већа свота, па

даје:

према томе ће се опда лако моћи репитти, и то, какав споменик и на ком месту да се подигне, тој заслужној Српкињи.

Ур.

На гробу Дра Наје Мапдровића,

'

Зар кад ти се испунила Жеља мила, жеља врела, Зар баш онда грозна смрт се

Твог живота зажелела 2

Зар да љуба, тужна, верна, Што те љубља од свег више, Што жртвова све за тебе, Да сад тужи и уздише>2

Зар да цело тужно сродство Хладном гробу сад те даде И да с тобом у гроб спусти Многе жеље, многе наде»

Зар кад болном човечанству Поче бити у помоћи,

Кад савесно свуд хиташе

_Иу дануиу ноћиг

Негледећи, да ли цича И твом здрављу можда прети, Вршио си вољно, својски Узвишени позив свети.

"Залагао си здравље радо За болников живот драги,

Па што твоме животу се Не смилова Боже благи>2

Муке, патње од детињства | Бриге, труди млада доба, у Зар сад судба да награди б Црном тамом хладна гроба>2

Мучио си од детета, Радио си млого, млого, И колико ниси смео, И колико ниси мог'о.

Велики се облак брига Око твога чела вио —

Без облака црна тога Ти никада ниси био.

Мучио си, радио си, Ти си тешка жртва био, Ти ни дана, ти ни часа Ниси за се поживио.

Па када си циљу стигао, Кад би и ти душом дано,

Тада Парке неправедне Пресекоше т' жицу рано:

Кад жељеном позиву се Срцем, душом сав посвети,

И радосно мишља нови, Лепши живот отпочети!

Да л' мораде тако бити> Питам удес, судбу клету,

Питам правду и неправду, Питам све на овом свету.

Па ко судбу да не куне

Ко ли удес, грозни, клети, Који ти је тако рано

Могао живот одузети,

Прекратити све радости, Жеље топле, жеље миле,

Које ти се после толке Борбе истом испуниле2

Ми можемо болу говет', Клети судбу, клети себе,

Остаје нам тешка мисао Да немамо, Пајо, тебе.

Тугованку ову, зете, Посвећујем твојој сени, И синовњег твог штовања Оној лепој успомени: