Женски свет

Никад нисам...

Никад нисам чути хтела Да iiito мути жпће твоје, Никад нисам видет’ смела У твом оку сузе које! Волела сам све около, Што ти живот слатким твори, Мрзила сам из дна дугае Оно, што ти срце мори.

Ја не причам ником овде Тешке муке, боле моје, Оне чврето укопане На дну срца мога стоје! 0 Задушпицама, месеца 1906.

Волим да те с’ кривње моје Нити сенка не додирне, Да бнх лакше починула Код еавести с тога мирне! А за мене ти не питај! Та живи се и без среће Те се сретан н несретан Свеједнако у гроб меће!

Драг. Лончар-Трбојевић.

ЛИС ТАК.

Дуња.

Мом браци Тодору Г. Поповићу, у знак сестринске љубави и захвалности.

Има ли уопће човјека на свијету, који при спомену на добу дјетињства не осјети неко блаженство? Има ли човјека, који не спомиње те миле, лијепе дане, —дане весеља и без бриге? Одиста нема. Успомена на те дивно проживјеле дане лијепа је попут прољетне зоре, кад свиће уз тиху пјесму слободна славуја! Сјећање је лијепо. Оно у тешким данима радо поклања тренут мира, спокојства и заборава... Пренесем се у моју драгу, јуначку Крајину, тамо на обалу мутне Сане. Из густа хлада старих липа провИрује моја родитељска куКа, свето мјесто најмилијих успомена из првих дана дјетињства мога. Није то каква вила, нити двокатница, веК, како оно мој драги брато, у својој пјесми »Наша куК,а», вели: »Кућа мала, почађала Али сретне дане памти!« СјеКам се свега као да је данас било. Сваку и најмању успомену прати бла-

ги, светитељски лик миле и добре мајке моје. Нека ми опрости драга сјена њена што ћу, да се сјетим оне лијепе приче, коју је нама сакупљеним око чађавог и испуцалог огњишта причала, за вријеме светих, часнопосних ноћи... Давно је то било, дјечицо моја драга, кажу, да тада управљаху земљом нашом велики и силни краљеви од крви и кољена нашега. Срећно је то доба било, веле, да није било ни сиротиње, ни суза, ни лелека као данас, већ цијела земља сретна и задовољна пјесму среће попијевала. Е, шта ћемо, — уздахну мајка и загледа се у ватру на огњишту. Ми, дјечица упрли поглед у њу, па не трепћемо, а она шути и забринута гледа, како пламен слободно лиже уз котао на веригама. Мало закрену главу и рукавом ману преко образа, сјарну угарак и настави. У то срећно и блажено доба, причали су ми моји стари,

Б Р- 1- ЖЕНСКИ CBET

11