Женски свет

и своју практичну вредност. Тек кад су природне науке а с њима и разни пронааасци прокрчили себи пута у школске дворане, тек онда је добила школа вишу и праву вредност своју, јер се тим путем почело човечанство само из себе дизати и напредовати. Сва данашња саобраТаЈна средства, као: пароброди, железнице, брзојави, телефони и др.; сва подузећа, која се оснивају на електричној снази, сва повећана и усавршена индустрија плодови су новије школе, па и све оно, што је париска изложба изнела крајем прошлог века, плодови су човечијег духа и рада, што је стекао у новој радничкој школи, која умној снази пружа руке и изводи је у практични свет, те се данас рад упоредио са знањем и заједнички корачају напред. Сећамо се још и данас, како је Лубе, бивши председник француске републике, кад је затварао париску изложбу, одао раду своје велико признање, изјавивши, да је- рад подигао човечанство, да ће га он сјединити и збратити, да ће он збрисати у човечанству све несугласице и противности, које га данас још раздвајају и деле и да ће онај народ и човек бити бољи, напреднији и савршенији, који зна и који хоће да ради. Нови век је исписао дакле на своја врата поред знања и рад, као нову врлину и дао му другу ногу, којом се напред корача. Ко хоће, дакле, данас да постоји и напредује треба да учи и да ради. Неук и нераден народ мора пропасти у данашњем добу. Наше мајке мисле, да ће им дете онда бити срећно, кад буде што мање радило, за то понајвише и упућују своју децу на науке, мислећи, да се тим стиче рахатан и безбрижан, како они веле господски живот. Али се варају. Није данас господски живот то, што је био у старије време; данас се мора свуда радити, било умом било телом, јер и чиновник седанас отпушта и презире, који свој позив не

врши савесно и истрајно. А друго, није нерад и дембелисање срећа, којој ваља тежити, него је баш то несрећа за имућне, као и за сиромашније људе. Нерад, вели Павле Аршинов, професор, у својој књизи: »Уму и срцу«,*) не само да мучи човека досадом, него га вуче још на веће зло, на тако звано растеривање досаде; а то се чини обично картањем и банчењем, одкуда потичу после и други пороци. Човек раден нема кад да мисли на зло, само беспослен и доколан човек пада у тај грех. Наш свет, особито онај из отменијих кругова, сматра рад као недостојан чин интелигентнијег и имућнијег човека, а не зна, да је данас рад највећи украс, дика и понос сваког човека. Највећи људи постали су чувени само са свога рада. Пок. Хајнрих Ибзен, славни шведски научењак, чистиоједо смрти своје ципеле, зашивао сам своје дугме. Његов је принцип био, да је онај човек слободан и независан, који се сам послужује и ради све што може. Што човек треба мање туфе помоћи, вели он, тим је независнији; што сам урадиш, то је најбоље и најбрже урафено. Нераден и беспослен је човек вечито незадовољан и зловољан; све му је неправо; таки људи и жене обично проводе време у оговарању других, те заводе зло у друштву. Радени људи су срећа за себе, за кућу и за друштво. Нико не уме бити тако срећан и задовољан, као онај, који после напорног рада доврши који свој посао. И наше Српкиње постале су видне и чувене само својим рукотворинама. Цео образован свет такмичи се данас својим радом, па и ми ако желимо, да постојимо у данашњем друштву као народ, да се барабаримо и напредујемо, морамо не само учити него и радити. Родитељи, који навикну децу своју од ране младости на рад и вредноћу, више им добра чине, него да им *) Издала Матица Српска 1906. г. у књигама за народ. — Ур.

ЖЕНСКИ СВЕТ Бр. 1