Женски свет
Бр. 4.
имкад изговара.и неће. Показала јој је собу, У гојој је радио. Ту на једној полици беху поређапе: школске књиге, прве граматике, правачници, теке по задаци. Ту беху писанке, у којима су бида —- са мадим, невештим ручицама — испи“ сана прва слова п прве реченице. Госпођа Јовићка и нехотпце само је једну узела од свију, које јој је Ката радо на преглед нудила, говорећи:
—- Погледајте само, како је леп рукопис имао господин, још кад је Оно мали !
И млада госпођа читала је дрхтава стара слова :
„Ђубомо једно друго“.
Затим овако рече:
одела бих сићи доле осећам се добро.
(ишли ву се. Неколико минута ходале су пе“ мо. Ходале су покрај обале једног великог језера, по коме су пловила два лепа лабуда, два чудно. вата митолошка лабуда, Јупитер и Јуно, нашто је Ката тихо Приметила:
_—- По овом се језеру позно господим, Бад је био мали. Једно вече у мало то се пије удавио. Сећаћу бе тог целог свог века. ;
Када су приспели у сред аиваде, угледају једну стару клупу а Ката проговори:
— На овој је клупи седео господин и читао, кад је био мали.
Кад су Броз учини Ката;
(двела је госпођу Јовићку До једпот малог, празног, четворокутог по ниским детвицама ограђепот места па рече:
—- (во је био господинов врт Код је био мали.
Кад су затим стагли у.двориште, по кода оу поред штале пролазили, случајно се зачу рзањо коња. Ката Пак дода:
—- Пре тога је овде био Бонифац.
— Шта је био тај Бонифаце упита госпођа Јовићка.
— Бонифац је био »попи«-ка, кад је тосподин био мали.
|| тако. за све време шетње среталп су се, скоро при сваком кораку, а мпоштвом малих Милана, који су се играли, трчкаралн, смејали, радили, читали, „писали. Појављивали су се при сваком савијутку, и госпођа Јовићка но могаше ни један корак учинити, а да се не састане са једпим малишаном у кратким чакширама, од сунца поцрнелим лицем годоглавим дечком.
Кад су се у кућу вратиле, Ката и опет поче причати, једноставно, по своме сећању, истори-
мало на ваздух, #6
засејант врт пролазили, шта
ЖЕНСКИ СВЕТ 99.
ју оног доба, кад је господин био малп. Не беше баш весео догађај.
— Помпелите госпођо, рече стара жена, ка ко су били пеобичии људи „господинови родитељи, Ви их писте познавали, али ја јесам.
—- Нису трпели једно друго, не зато, што су.
неморалип или рђави били, него само због карактера им, који се нису слагали, И готово 67 увек растављено живели. Шма ли од тота шта горег Кад је отац код куће био, мати је путовала, и како су обоје волели господина Милана, који им је једипо дете био, свако та је хтело са со: бом повести, но да пе би изазивали љубомору једно другог, обоје су увек одустајали од својих жеља, || тако су га овамо са мном заједно допеди и од тога доба сам ја пазила на њега по ја сам му попуњавала родитеље. Тако вам га однеговала, по најбољем свом уверењу. Родитељи су му доста млади помраи, и спрото дете горко
је плакало.....- богме, још већма него да их је "познавало. Ја се за то не срдим, али знам, кад се ја преселим у вечност, за мном неће
тако плакати.
_—_ (ве ово зато причам госпођи, да сазнате) што вам оп није смео казати пода му опростите, ако би некад нервозан, пеобичан и неприродан био па спрам вас. Није то његова кривица, те је кривица још оних времена, кад је оп мали 6по. Да није тако мали био, као што је оп био, сасвим би друкчијим човеком постао.
(во је рекла стара Ката и још много штошта, са много ансгдота п одељака, и толико занимљиво, да им се је разговор до поноћи про: тегао. Обе жене окружио је мрак, и ин једној пе паде на ум, да лампу запште. Тако стара Ката није ни могла приметити, да је госпођа Јовићка
крадом —- у мраку —— бузо брисала, ТО кад је госпођа Јовићка устала рекавши. —- Све, што сте ми о моме мужу рекли,
пружа ми радости добра жено — и врло јој јако стисне руку.
_ (во поје стару Кату пи најмање пзненадило. А још мање ју је изненадило, када јој је млада жена пружила брзојав који је гласио за варош Б. и да га одмах однесе на пошту.
Шта је било у брзојаву“ Ма шта, свеједно. Толико је истина, да је још то вече отишао и да је господин Јовић већ сутра-дап приспео.
у Турији 11. новембра 1906: Прерадила: М. К. М. рођ. (.
=> Фе --