Женски свет

104. ЖЕНСКИ СВЕТ

Бр. 5.

ПЕСНИКОВ САН.

У тесној собици на један младић и чита спрам светлости новембарског сунца, чији хладни зраци једва продиру кров мали прозорчић. Изгледа, да је он заборавио на тужну околину, изгледа, да не осећа хладноћу, која влада у одаји! ЈЂегови су образи | зажарени, а очи му се блистају несбичним сјајем.

Он је читао бпографију трију грчких песника: Есхила, Софокла п Еурппида, а дух му се наслађивао у делима ових људи.

Да жинети таквим животом више је но блаженство.

„дар може бити веће среће на земљи, зар могу још имати каквих жеља људи као ови, којима се њихови савременици диве, славе и обожавају Не, не, они су осетили највеће блаженство, које може уживати један смртни.

Сунце беше зашло, одаја је била све мрачнија и мрачнија.

Већ одавно не чита усамљени овевј књига му лежи на крилу, главу је 2: бацио међу руке, погледе управио у вис — а он сања...

И он беше песник, али још непознат, али ипак песник, његова дела се могу упоредити са најбољима; то су му рекли пријатељи, то је осећао и он сам.

· . . Он песник као н они! Можда бољи од њих... Можда најбољи драмски песник свих времена.

У блаженству је блудио његов поглед по даљини. 'Дуго је, дуго тако сањао, кад му се учини, као да одоздо засја блага светлост, над њим се појави чудно обасјани Зета, из облака пзађе женска чаробне лепоте, какву до сад није | створила бујна фантазија.

Полако додирну она младићеву главу лаворовим венцем и рече звучним гласом:

— Ја сам богиња поезије и долазим, да ти објавим саслушање твоје ватрене

прочељу, седи

жеље. Омела нада пспуниће ти се, ти ћеш бити највећи драмски песник свих времена. Наједанпут ишчеве љушпка појава тихо и печујно као што беше дошла. ли устаде. Да ли је то био сан“ угвикну он Уве. Али не, не, нисам сањао, нисам кој ао сањати, око ми беше отворено, душа будна. Неколико пута корачи он по мрачној одаји потом застаде пи узвикну: Нека је и то сан, узимам га за истину. Хвала ти, добра богињо, сад знам своју животну стазу, знам своју мету.

во ож

Пролазе године, слава песникова шири се по целом свету, а са сваким делом, које створи неуморип његов дух, расти његов углед п његово благостање.

Време је пролазило п смрт закуца на вратима. Песник начини тестаменат. (Овакоме, који му беше близак, остави по штогод, а себи остави само самртни одар, па и то још за неколико тренутака.

(еди песник погле зар више ништа није имаог — Поглед му се заустави на гомили књига што стајаху у углу напуштене собе. 'То су његова дела, његове књиге. — Да ли да и њих коме остави; Дела највећег драмоког песника и горко се осмехну. Нека „моја дела узме ко хоће, нека их и заборав скрије. .. Шта ме се то тиче на самртном часу — даље с тим2

И последњу снагу употреби седи песник, да испод тестамента потпише своје име Виљем Шекспир.

Београд, априла 1907 Превео

Хуго Фишеровић