Женски свет

(при 2 2. =

ЖЕНСКИ СВЕТ

Бр. 10.

ИНДИЈСКА ЖЕНА.

Много се већ писало о индијским женама, а нарочито о онима које живе у енглеским насеобинама, а пи сали су о њима понајвише мушки путници, чији описи не могу бити са свим тачни, пошто мушкарци не смеју опћити из ближе са индијским женскињем. У најновије доба је у једној књизи описала живот“ индијских жена једна Немица из које ћемо следеће извадити :

У данашње доба индијска жена нема никаква друга позива осим оснивања породице. Сва права ужива мушки, жена се ван куће ниу шта не меша. Пошто је велика већина из отмене класе мухамеданске вере, то и код њих постоје сви они обичаји, који се налазе код европских Турака.

Жена се мора само код куће задржавати, не сме никоме одлазити, ни на кога не сме гледати, а само са својима сме опћити. Ако мора изаћи на улицу, онда је јако увијена у вео, а носе ју у наслоњачи. Лице у индиј"ске жене није увијено, а сваке године само једанпут јој је дозвољено да иде у цркву или на славу и то само са својим супругом.

У породици само са мушким дететом рачунају, јер ће оно бити одржавалац породице. За женско дете се не брину много, јер оно кад одрасте и тако оставља родитељски дом. Девојку већ у 9. години заруче с каквим мушкарцем. Ни за образовање. женског детета не брину се много. Само девојке из отменијих породица науче читати и писати Али најновији покрет иде за тим да се и женска деца више васпитају. Огварају женске школе, у којима енглеске мисионарке држе предавања. У ове школе иду индијска и мухамеданска деца. Учење траје само једну — две године, пошто се девојке већ од 9—10 година удају. Пошто девојке у школи врло мало знања прибаве, имућнији родитељи и

даље васпитавају своју децу код Мисионарака. Мисионарке одлазе у куће и држе предавања.

Свадбу одржавају са разним свечаностима, на којој учествују свештеник и други позвани гости. Свадба траје 4—5 дана. Сиромашнији отац од младожење добија потребне трошкове за одржавање свадбе; ако младожења нема доста новаца, онда мора узајмити. И баш с тога отац гледа да што више добије за своју девојку. Много пута рођена браћа узајимају младожењи, због чега приликом враћања бивају многе парнице. Удата девојка обично живи код матере младожењине. А и код индијанаца свекрва поступа са снахом исто тако као и код Европљана што то бива.

У опште је нова млада роб свога мужа и своје свекрве. Она обавља кућевне послове, свекрва ју учи кувати, пећи и друге кухињске послове. С мужем само онда почне заједно ручавати, кад узима деце, донде се мора задовољити са оним што преостане са стола. У породичном животу је жена строго верна своме мужу. Неверност се немилосрдно казни. Још и сад постоји обичај, да се за неверност одсече нос. Енглеска влада до душе прогонством казни овај немилосрдни обичај — али није у стању да га са свим искорени, пошто код Индијанаца постоји самоказна. Најжалосније стање индијске жене је кад постане удовица. Ма да је енглеска влада укинула спаљивање удовица, ипак је њихово стање бедно. Све украсе јој одузму, а у породици је само трпљена. Одело јој измену са најпотребнијим и најједноставнијим, кссу јој одсеку, ни на једној свечаности није јој дозвољено учествовање, — па и кад има кћери ни у њиховим сватовима не сме се појавити. Одело у индијских жена је разноврсно и то по сталежу. Средњи сталеж се не брине много за одело сво-

по аи. · за: