Женски свет

Стр. 214.

ЖЕНСКИ СВЕТ.

Бр. 12.

да ће њихова међусобна љубав све то надокнадити... И после тих нада, после тог ведрог и плавог неба у машти створене јој будућности, одједном се све претвори у црну ноћ, у тугу и жалост, очајање, које је доведе до......... самоубијства.

Он јој постаде неверан....

Ено га, где клечи пред њеним гробом, гуши се у сузама, а изнемоглим, дрхталим рукама стеже на груди ледену камену плочу од гроба своје верке драгане, која га је страсно, искрено љубила...

Кроз испрекидано јецање разносаше бесни ветар покајничке речи несретног младића, који није знао уважити оно бесцен благо, него га је тако у бесцење, тако кукавички одгурнуо од себе... Ал' сад га верни и страшни пратилац опомиње на учињено недело, савест га мучи; она га је и довела на гроб, да ту открије своје неверство, због којег посташе обоје несретни. «

Од оно доба, откад њу у туђини, од својих презрену и остављену, изнесоше на место, где ће вечни санак боравити; од оно доба, одкад њено верно срце оштрим ножем рањено преста купцати од тога дана беше рањена и помућена и његова савест) он више не беше спокојан, јер га је сенка невине жртве на сваком кораку пратила, а неки му је непознати глас неизбежно апутао: »Неверниче, зликовче!«...

У његовој души и његовом срцу, беше од то доба страшна ноћ, која беше много страшнија од ове ноћи....

Љубећи камену плочу из гласа је викао: »Јело, ја сам невера, а ниси ти! ја сам пред светом хтео тебе да оцрним, да си ти невера, само да сакријем бестидност и неверство своје; да твојом невином и безазленом душом очистим прљаву душу моју) али нисам успео! Ти си у гроб

легла, а ја... ја сам остао, да своје ис-

кајем. Само ја своје не могу искајати, јер ја сам највећи зликовац на свету, којег су и земља и небо проклели; ја немам места ни овде, ни тамо...

Опрости ми!.. Ал' не, ти ми не можеш опростити, јер ти за мене милости не-

наш... Боже... молим ти се, опрости ми ти!«

Ветар мало престаде дувати. Звезда прожмирка иза облака. Од гробљанске, стране се зачу један, а потом други пуцањ револвера. ;

Време се све више и више стишавало, а зора је својсм румењу већ почела да осветљава васпону. На гробу поред једног усамљеног, новог гроба, не далеко од мале дрвене клупице, левом руком обвијена око каменог крста лежала је једна укочена људска лешина, на коју милостива зора просипаше своје јутарње сунчане зраке.

К. Стојачић.

ХУД

ИЗГУБЉЕН РАЈ, ДРАГ. Т. ПОПОВИЋ, Често те у сну снивам, Моја љубави! Често те тако виђам, Цвете убави,

Сомбор.

Јакшић.

Као дпван пролетни чар, кад на земљицу падне, као кад зорица рујна помоли своје румено, невино, насмејано лице мајског пролећа таква беше и ти љубави моја. (), дал беше икада срећни. јег баћа у човечанству од мене. Чињаше ми се, као да ми свако што те љубљах. Ти бејаше: чила, ведра, увек насмејана. Ти бејаше нежна, као роспца мајскога пролетњег јутра! — —

Одавна жега пече. Жарки су дани несносни. (Ове вене. Па и ти, љубави моја, и ти си сагла своју чедну главпцу! Плачно тужно! Румен ти са твојих обрашчића нестаде, Веселост твоју замени туга, јад. Шта ли ти је Зар те нисам брижљиво неговао у срцу свом" Па ни роса јутрења, жаркога дапа није у стању да те развесели. Ти сп тужпа. "Ох, свела би љубави моја. —

завиђаше.

•