Женски свет
Стр- 2.
ЖЕНСКИ СВЕТ
Бр. 1.
пажљиво, као никад дотле . Па ипак сам се убола као ти, мила Емилијо, само једна кап канула је на хаљину... У часу оном обузела ме је неизмерна сета и ...<
» Безразложпа !« додаде Емилија ва разлагањем и доказивањем. »Јер то не може бити ништа друго, До растројство“.
»Могуће«, наставља Ружена, »али мене обузме сета и неспокојство, кад год се тога сетим“.
Баш кади су обе пријатељице у нанвном и безначајном разговору продужавале — неко закуца нагло али тихо на врата.
»То је он, то је он!« гласом Емелија.
» Напред !« позва Ружева. Врата се отворише, на прагу се појави млад бујан човек у елегантлом балском оделу.
Емилија му притрча у загрљај . . . Шта је после наступило, простије је, него што смо до сад гепричали; кроз пола часа клечала је Емилија поред њега пред олтаром...
прошапта –_дрхтавим
Срећа ! Занста, чудновата реч! Шта је све о њој причано! . ..
Па ипак не казује више но задовољство. Све остало појмљиво је . . , Емилија је била задовољна — па онда пи ерећна ...
Друго није желела, но да остане све тако, како је сад било: просто мирпо, пријатно без душевног немира, без горких зала. ..
По првој години од срећне жепице постала је неписказано срећна мајка. И опет није друго више желеда, но да остано све тако, како је управо било...
Али срећа је превртљива. Не пита за чије воље или жеље. Убрзо — несретним чајем —— окренуло се обратно.
На крају треће године љубљени, вани муж умре.
Угинуо је као хиљаде других просто, још простијим елучајем.
Враћајући се једном по подне кући из целарије, где (беше такође вредан раденик као и узор колега, оклизне чаном леду и сломи ногу. Спочетка само пуки случај измени се у песрећу. Неколико је дапа боловао. Нагла и непзбежна болест промени правац и за три дана сврши. Млада удовица се ужавну. Први пут у свом животу позпаде праву жалост и то најближу, најгоре врсте.
Плакала је, да јој се срце цепало — чупала
ч0в6слу- чак обожа
кан и примеран се на угла-
косе . . . Али ништа поможено! Природа јеви у
својим свакодпевним појавама неумољива, 0езосе ђајна ...
У прво време јој се чинило, да неизмерне горчине у ошште и не ће поднети, да мора подлећи .
Али најдражи амапет мужевљев, двогодишњи рувокоси анђелак — бво јој је у горким че00-
вима, најљућа боља.
Немајући појма о страшној несрећи породичној, остало је дете страшном судбином недирнуго. Насмејано лице, при псгледу на матер, које се у плачу гушило, за часак се додуше уозбиљи, мало доцније запгра се око његових румених усана
слатки безбрижни осмех а у бледо плавим очима огледала се свежпна, (почетка било је убогој матери пеисказано
тешко и болно.
Не схватајући ствар о прародне стране, гледала је па свога јединца са изразом горчине. Било јој је, као да јој је рођено дете само подсмех њеним јадима...
Одједном јој се разведри душа.
Снажно стиште дете на своје рањене груди мн жарко га вжљуби ... Појмила је, да се не сме заборавати —- да мора живети за своје дете.
И од тог часа беше јој лакше... Кивела је, управо животарила, како то удовице само умеју животарити.
Право, које је имала на паслеђе од родитеља, који су још млади умрли, омогућавало јој живот у почетку барем да се сносити могао. Али ручви рад, од којег живљаше, не достизаваше —- беда ускори и после две године закуца на врата простога стана немаштина ..
Све тако просто — тако обично. Упањала со додуше и сада, као и пређе свим силама, радећи дан и ноћ с пеуморпом вредноћом, не више него толико, да се од смртоносне глади одбрани.
Није чудо, што продаваше помало све, шго јој из доба сретпог заостаде: ту беше каква ситна стварчица, ту Парче боље пострадале хаљине или намештаја, тако, да коначно беше скоро све нај боље п вредеће продато ..
да чудо! Што би па њеном месту можда свака друга жена учинила, Елилија заборави. Белу атласку евадбепу хаљину, што 6п межда свака друга удовица у тешком околносгама прошлим продала, остаде у куферу пажљиво ележена.
Сиротица се истина често ње сећала, нарочито у прво доба, када јој најтеже беше, на којој