Женски свет

Бро:

„Ово сјемење сте извјесно низали на конацг“ запитам са занимањем.

„Да, разумије се иглом, само дакако мора ми моја Ана помоћи удијевањен конца у иглу. И перлице ми раздијели, но ипак није лако пазити, да не измијеним обадвије боје, али то је навика. Који пут бих још могао тврдити, да су црвене перлице под прстима некако друкчије, нето плаве, днате, ми слијепци видимо папањем, као Ви други очима, а колико осјетљивост претију нама по маже, о томе здраве очи немају ни појма. Дакако, Ви знате, да ми пипањем распознајемо предмете и њихова својства, али како је то фин осјећај, то Ви не знате.“

Слушајући Ташлерове ријечи гледала сам у корпицу. Ни једно сјеме није било ни за длаку ниже или више прибодено, ни искренуто. Шта више, избочена страна сјемена бијаше споља, а издубљена страна бијаше окренута према упутрашњости корпице. | ___ Фаиста изванредна правилност и тачност!

„А откуда Ви знате ову врсту рада запитам. „То сам ја знао радити још као дјечак од осам година, Не сјећам се баш, од кога сам научио, јер је то у оно вријеме знао свако ради: ти, управо као предиво, ткање или вез, Данас тешко да би се много њих нашло, који би овакву врету рада разумијевали. Ето, обазрите се па по гледајте, колико сељакиња, —- да занатлијске и друге жене не спомињем, —- колико, ведим, има сељакиња, које знају прести и ткати, а већ оних лијепах везова не Лете ниђе наћи. Разуме се: готово, у фабрици рађено, није скупо, а што је главно, — добије се готово.“

Пошто онда нијесам још познавала народ у том крају, чинило ми (се, да је ведно осуђивао сеоско становништво, градско,

Али старац се не даде~ смести.

„Прије четрдеветосме, ја нијесам ово мјесто особито ни познавао, него сам са својим родитељима живио понајвише по селима. Послије те године па отприлике до прије једног деценија опет

познавајући

сам често био по селима. Како је то велика раз- -

лика: онда и сад.“

У таквом разговору пролазило нам је вријеме, док нам мати не донесе ужину и понуди госте: ови људи су к њој долазили празником, и она их је радо виђала. Моја мати је била мирна, повучена, пије никуда излазила, али је госте

ЖЕНСКИ СВЕТ

Ташлер непра-. на тебе пазити,

5 МЕЊА _ Стро ба.

радо дочекивала. Ово двоје старих били су мојој матери некако баш по вољи, и то по свој прилици зато, што су умјели бити и за весеље и забаву, али и за, озбиљан разговор.

Вријеме нам је брзо прошло. Нијесмо ни 0пазили, док није сунце сејело.

Прошпо је неколико година. Свакога распуста долазила сам кући. Морам признати, да бу ми састанци са овим добрим људима били некако по вољи. Послије друштава и познанства у блазираном животу великих градова било је у овом з3атишју управо тако, као кад усред љета са отвореног поља, ђе се сјеверњак и југ гоне у ковитлац, = умакнеш у пријатну хладовину густог забрана. — Додуше, и то је истина, да су маломјештанске наваде вјерно огледало великоградсвог живота. Ово двоје старих нијесу били укочени чланови салона, али код њих се јасно опажало њешто, што је подејећало на прпродно понашање праве образованости, Оваква св ипак не налази пречесто у мањим мјестима. и

Све то особито ме је заинтересовало за те људе. Но и ако сам жељела да проникнеш у њихову прошлост, нијесам ипак могла, —- док ми сам елучај не поможе,

Ту њеке године била је зима необично оштра поелије влажне јесени, кад бу честе поплаве нанијеле знатне штете. Госпођа Ташлер је т онако била слабог састава, па се прехлади и паде у постељу. Болест сама по себи није била опасна, али она — невикла туђем сажаљењу — свеједно устајаше сваки дан, да спреми што за јело своме мужу. Шта више, кад је долазио уобичајени рок, кад се требадо прати рубље, она је и то радила, баш као да је сасвим здрава.

Сви приговори“ мужевљи нијесу вриједили. Сав њен одговор био је: „Али, драги мој, ко ће ако ја не ћу“ _ «Ма ја сам здрав, лако је мени, па ћу и платити,“ љутио се Ташлер. »Да не знам колико платиш, још ћеш увијек бити незадовољан.“

(во напрезање је још више подривајо п 0нако слабу ову жену. Вукла св по кући као сјена, а ако који залогај узме, то је било читаво чудо.

Те зиме сам се бавила код куће, и не знам зашто, тек сам сматрала за неку дужност, да по који пут одем к болесници, и да је мало разговорим. Додуше, за то нијесам имала баш много врјемена, једино ако неђељом поподне доспијем кад нпјесам могла ништа радити,