Женски свет

Бр а.

Кад је букнула револуција мађарска, мој је отац судјеловао и у боју и у управпом одбору устапка. Када је увидио, да Мађари више теже за превлашћу, него за самосталношћу, оставио је борбу и вратио се кући, Послије тога није се више ни иптересовао за политику, али (се зато више бавио привредом и науком.

ба матером се није више никада видио, а појмаћете, да је није баш био ни жељан.

Док сам био дијете, било ми је добро. Мој отац бијаше свуда радо виђен, и тако пријатељи лако пренијеше симпатије са родитеља на дјецу. Јипао сам са другом дјецом у школу, и све са њима учио, овјем читања и писања. Математика, физика, природопие, историја, земљопис, —- све је то код мене шшло, дакако само у ополикој „мјери, колико (се без вида може. Ја сам увијек гледао, да ми се читају књиге. Као по неком пагону осјећао сам, да није доста за једнога 40вјека, ако се само креће у друштву, а не прати књигу.

Неђе око четрнаесте годппе мене по савјету властелинског љекара отпремише на клинику у Пешту, —- хај, камо среће, да тамо нвјесам никада ни ишао. Да, али шта сам могао почети, него учинити по савјету љекара, који сам није смио подузимати никакве операције.

Како се та операција свршила, видите по по. шљедицама.

Набрзо затим умре ми мати. Сестра се била још прије удала, а брат отишао у свијет, Тако остах сам са оцем, да послије њеколико година и њега изгубим.

Био сам од увијек добар свирач, не само на тамбури, него и на гитари, уз то риједак пјевач и особит весељак. Није чудо, да сам свуда био радо и добро примљен. У оно доба било је овђе у Славонији много ерпског старосједилачког становништва, њешто мање католика Хрвата, а другим народностима ни трага. Прохујало је доба гласовите револуције. Под јармом апсолутизма тињала је народносна свијест једнокрвне али разновјерне браће. Ја сам син мога оца и мога времена. „Љубав према народности сматрам и поштујем као светињу, а боравећи онако много по најодличнијим срнским друштвима, као и хрват. ским, — сасвим је природно, да сам навикао цијенити једне као друге. Још ћете лакше ово разумјети, ако Вас подејетим на поносну ћуд мојих ђедова, који су ради свога идеалнога сваћања родољубља и слободе онолико поднијели,

ЖЕНСКИ СВЕТ

а Већ више нијесам био млад, кад знао са мојом садашњом женом. Она је Српкиња, кћи властелинскога чиповника у (0. али је сву младост провела на сусједном имању истога властедина, у В. ђе је живљела њена тетка.

Била је слабуњава, али вриједна и добра, што наравно сваку женску брзо разгласи. Особито је била вјештакиња у бијелом везу, па и ако јој није била невоља, није “знала у том послу мјере, те јој ослабе очи. (прота није имала у близини вјештога љекара, и тако, хвала Богу, да јој је барем једно око остало здраво.

Ма емо већ преко тридесет година ва једно. Ако ћу искрсно рећи, — Ана ми је била за цијело вријеме мој анђео. Старала се свесрдно о мени, и водила потпун ред у кући, а да није никада ни ситнице учинила, док мени не каже. Сав њен живот није друго, до добре мајке око милог болног јединчета.

Још од смрти мога оца имам редовну новчану припомоћ од овдашњег властелинства, од које нас двоје живимо, и ако скромно и сиромашки. Моја Ана је добра кућаница, па зна рачунати. —- Иамеђу силних успомена из моје младости има једна, која ће Вас госпођице, извјесно интересовати, а то је мој сусрет са једним хрватским пјесником илирског доба, но сумњам, да је тај данас особито познат.

Већ сам Вам напоменуо, да сам у младости био риједак пјевач и то све до пред неколико го дина, кад сам се тешко разболио и изгубио глас. Мени је било доста једну мелодију чути, па да исту одмах добро џјевам. Не знам ђе и како, тек сам со њекако домогао једне пјесме, која је била од владе забрањена. Била је то пјесма од Ферде Русана, царског официра, који само зато није био у служби унапређиван, што се знало, да пише „ватрене пјесме у славу Илирства, слоге и т. Д. Деградовање или отпуст нијесу могли употребити, јер је Русан- био један од најбољих официра т. зв. беловарско-крижевачке крајине, одликован ратном декорацијом.

Разумије се само по себи, да су слушаоци били редовно занешени, кад чују мој тенор, ђе изводи ову по словенски меку, али силну и ватрену даворију. Једаред ме позва у госте, у Вирје мој пријатељ и тамошњи учитељ „имарић.

Послије ручка заредаше здравице, које без наших илирских пјесама нијесу могле проћи: »Праг је ово милог. Српства,» »дој, Плири, јоште живи,“ „Оро кликће са висине,« „Онам' она-

сам се упо-