Женски свет

ЖЕНСКИ СВЕТ

Свр-108.

ДОПИС.

Ст. Пазова, 9. априла 1908. (Једна узорна, училиељица). У Хрватекој и Славонији има 2—8 стотине намештених Српкиња учитељица почамши од најзабитнијих мјеста до највећих вароши. Ове. су то већином младе девојке ва потпуном епремом и са довољно искуства и зрелосети, да могу у свом народу благотворно радити и да испуне ону празнину, која још постоји у нашем културном покрету, па да унесу више жеивота у наш народни рад, који је од неког времена почео јаче пулзирати. Код Чеха а овобито код Руса учитељице су најагилнији чланови друштва; девојке из најбољих и најбога“ тијих кућа евршавају школе и иду у најзабитнија места само из љубави према свом народу и из тежње, да га што више просвете и да му помогну. Код нас као да учитељице не учествују активно у националном раду и то један део ради тога, што нема смисла за национални рад, а други део почне да ради, но кад прве запрекб дођу а она малаква и изгуби вољу. Нашу најинтелигентнију класу женекиња прогутају наша села, паланке и варошице ва својим оговарањем, трачевима, сеоском политиком нерада и несносљивости и овуде их на вечити нерад, апатију и индоленцију. Као објективан посматрач хтео бих, да истакнем овде једну часну изнимку, нашу учитељицу госпођицу Вукицу Шпимићеву. Поред узорног живота и одличног рада у школи учествује она активно у нашем

ошштем народном покрету. Данашња наша женска задруга, где све оне учествују, које српски осећају, плод је њезине агилности и неуморнога рада. ЈЊезино похађање ратареких кућа и поучавање ратарских жена, њезина јавна предавања српским матерама о здрављу и чистоћи од неодењиве су вредности. Та коме и може на“ ша ратарка више веровати и више га поштовати од учитељице своје децер На врбицу дошла је наша учитељица у дивној народној ношњи а ве њом 30—40 женске школске деце, све у краеној народној ношњи а овим тога још 0—6 ратареких девојака све у народној ношњи. На многом сам оку видео сузу; као да смо нашли нешто, што емо давно изгубили и прегорели, у многом вам оку видео зрачак наде и уверења, да још није све изгубљено. Хвала госпођици, што је тако узвишене осећаје произвела у нама. Непојмљиво је само, што већина наших интелигентних кућа није хтела, да се одазове позиву и да своју децу пошаље у народном оделу.

Нека госпођица свој благотворни рад само даље настави; нек се не да ничим и од никога збунити. Ови онш који желе добра своме народу, виде њезин рад и уважавају га, а сам народ платиће јој не новцем ни частима, јер их нема, али зато са највећом захвалношћу н неограниченим поверењем.

Посматрач.

ПРОЋИ ЋИР ОВЕ,

Младости бурне, ко капље росе, И њезин исто кратак је вјек; Брзо ће минут весеља бурна, Гласне ће пјесме умукнут јек.

Љепота твоја, што те сад краси, Проћи ће брзо, к'о ока трен, Негдањег чара, љепоте оте,

Тек ће се познат блиједа сјен.

Ал' љубав моја остаће иста,

У срцу исти остаће жар, Остаће љубав силна и чиста

И онда, онда — кад будем стар.

И

Црквеница, 1907.

Атлета.