Женски свет

Бр. 4===:

ЖЕНСКИ СВЕТ

(бтр 50:

све победила. Борба се завршила, п ја сам могла ступити на универву у свако доба“ .... И ваветну жељу своју је постигла и остварила. Постала је студенткиња универзитета, којега је године 1904. сјајно завршила добивши научни степен бакалавра!

Све што је могла за себе у смислу духовнога развитка свога желети тиме је постигла. Пред њом се сада, са свршетком универзитета отвараше перспектива новога живота. И она ни мало не преза, да у њу слободније погледа. Она се не страши животних подвига п терета, кој» ће јој овај на плећа ставити. Она је оптимистка. При крају иступања са универаитета она већ прави планове за будући рад свој и у другом литерарном делу свом под насловом »опгимизам«, ресимира искуством и науком стечене спознаје своје, објављује нам схватање п поглед свој на свет и износи нам прецаозно обележена руководна начела ва своју делатност у будућности. Ево што нам казује она о томе. „О бијућим срцем и светлим надама погледам ја на делатност, која ме очекује у будућности. Моје учешће у светском раду можда ће бити п ограничено, али ће за то бити рад: и то већ много вреди. Сама жеља за радом је оптимизам .... Ја могу радити главом и рукама, ја сам бев обзира на што — оптимистка. Истина, ја сам пре држала, да ће мојој жељи, да урадим што корисно — сметати препреке. Но ја сам се уверила, да и ако је мало оних путева, па којима могу доносити користи, зато посао који ми се пружа нема краја. Богаљ може бити најусрднији радник у врту. Ако други ураде и више од њега, ипак виноград зре на сунцу и помоћу његова труда.... Дарвин је могао свега по сата да ради у непрекиду; па ипак тим полусатима ударио је темељ новој филозофској системи. Ја свом душеом тежим да испуним једну високу, дивну задаћу; али је главна дужност моја да извршујем скромне обавезе онако, као да су највише и најблагородније. Моја је служба у томе, да се домишљам, како ћу боље испунити вахтеве које ми ставља

сваки дан и ја се радујем, кад други врше оно, што ја нисам у стању да радим“... Колико високе свести о дужности људској; колико иројског самопоуздања и ко= лико вере у моћ и победу добра леже скривене у тим речма. Румен стада ваља оне да нагнају образе људима, који се код очњег вида, здравог слуха и јевика устручавају да ступе у животну борбу и кукавички стрепе од сваке непријатно сти, која их евентуално може да снађе у тој борби. Двоструко пак храбрости могу оне да улију у прегаоце, те да их спасу у часовима искушења од малодушности п пада, јер долаве из душе слабе, нежне женске, ув то слепе и глухо неме:

Данашњтм даном Јелена Келер пошто је одолела свима природним тешкоћама и препрекама које стајаху на путу њезином личном усавршењу, одала се је она живом пи неуморном раду на пољу просветном и човекољубивом, старајући се на све могуће начине ва васпитање, напрепредак и опскрбу оних патника, који су као она лишени слуха, говора и вида, да их тако спреми за корисне чланове човечанске заједнице и да тако у лаж утера предрасуду, да су они један терет друштвени. И где да потражимо стимул, који је ову чудну девојку учинио таком оптимистком и таком алтруистком Ни у чему другом, до ли у њезиној дубокој религпозности, која је у ње „кључ свега. У својој автобпографији даје нам она и доказ за то. Између осталога говори нам она о томе на следећи начин: »За једно од највећих блага, која су ми дарована сматрам ја то, што сам била позната и што сам говорила са таким знаменитим личностима. Само они, којп су внали епи. скопа Филипа Брукса могу оценити, шта је била његова дружба ва оне који су се њоме користили. Као дете волела сам да му седим на коленима и да једном руком чврето држим његову велику руку, док ми је међутим мис Соливан на другој писала његове дивне речи о Богу и животу духа. Ја сам га слушала с детињским чуђењем и усхићењем. Умом се мојим истина нисам могла до њега винути,