Женски свет

Јајој (== ЖЕНСКИ СВЕТ бара и

Заклетва.

Заклео се дон Алфонзо Пред дружином у механи, Да ће горко осветит“ се Лепој дони Маријани.

— »Још је давно, давно било, Кад због неке чудне ствари, Жестоко се међу собом Омразише наши стари.

И моја је мржња страшна, Ал' освета још страшнија, И ма да је не познајем, Мрска ми је као змија !«

То је рек'о, па се брзо На коњица баци свога И полети као стрела

Преко поља широкога.

Освета га напред гони У грудима мржња пламти, Тешко, тешко јадној дони, Добро ће га да запамти!

И ено га! Већ је стиго

До пребелих двора њени', Многе слуге пред њег' стале, Па га гледе зачуђени.

Али он се не обзире

На глупава њина лица, Но полети као срна Преко многих степеница.

У одају једну ступи Залупивши бесно врата, А ту, пред њим стајала је Жена једна умиљата.

Њежна као осмјех зоре, Млада као капља рајска, Бела као љиљан чисти, Рујна као ружа мајска.

Погледа је дон Алфонзо, Погледа је зачуђено,

Тај је поглед говорио: Прекрасна си, дивна жено:

Па из уста место да му Плане клетва понајгора, Он се смерно поклонио: — Љубим руке, о сењора!

Погледа га она благо Осмехну се умиљато: — Добро дошли, доне млади, Баш нек вам је хвала за то!

Ја сам овђе сасвим сама

Од досаде патим доста, Мило ми је, што поздрављам Тако добра, красна госта!

Дон Алфонзо поклони се Гледајућ' је све једнако, Па збуњено прошапута: — Радујем се и ја јако!

И коракну мало ближе Пољуби јој руку малу, Па у слатком разговору Униђоше тад у салу.

ж

Није прошло много дана, Дон Алфонзо јави свима, Да већ сада самац није Да женицу красну има. Свет.

~

СРПКИЊЕ ! Оснивајмо своје Добротворне Задруге Српкиња

свуда па и у најмањем српском месту.

Приређујмо сваке године једну забаву у опште народне сврхе.

Помишљајмо на своје петогодишње састанке!