Женски свет

Бр: 48. У све цвета и расте. Но мис Соливан одмахну главом, и ја остадох у великој недоумици и огорчењу. Било ми је необично. Зашто ми моја наставница не може да покаже љубавр.

„Након два дана низала сам стаклене перлде равне величине у симетричке групе: две велике, три мале, и т. д. Направила сам у том много погрешака, а миг Соливан ме је вазда из нова упућивала с кротком трпељивошћу. На послетку и ја сама вапавих велику погрешку у распореду перли и на лист усредсредих своју пажњу на задатак, старајући се да се довинем у каквом реду би их ваљало нанизати. Мис Соливан се дотакну мојега чела и енергично поче цртати на мојем длану реч и размисли.“

»9 једном магновању, као надахнута ја схватих, да та реч означава радњу, која се догађаше у мојој глави. То беше први апстрактан појам, којега сам мисаоно усвојила“.

Уза све то веома је чудновато, да и у овој фази душевног развијања Јелениног иницијатива и импулс ва сваки даљи корак долажаху баш од ње саме. Она је стављала својој учитељици такова питања, да се ова сама дивпла, од куда јој она падају на памет, Ево н. пр. како је дошла до равмишљања о Богу, „У саравмери —- читамо у белешкама мис Соливан како се ширила сфера њезина опажања и како се богатила резерва њезиних речи, која јој даваше могућност да у танчинама изражава своје и схваћа туђе мивли, она је упознала границе људске производње пи провидела је, да је нека надчовечанска сила морала створити земљу, сунце и све хиљаде познатих јој не руком човечијом створених предмета. На послетку је дошао дан, када је она категорички захтевала да сазна име те силе, о. чијем се бићу уверила већ путем својег сопственог мишљења“ ..... И њевина учитељица није пропустила ту прилику, да је не уведе у сферу религије, која је затим у великој мери обузела душу младе јој питомице. У овим питањима нарочито јасне и задовољавајуће одговоре, давао јој је лично бостонски англикански епи-

ЖЕНСКИ СВЕТ

Стр. 158.

скоп чувени боговлов Филип Брукс, ва време њезиног бављења у Перкинсовом институту у Бостону, где је Јелена ваједно са својом наставницом проводила зимње месеце. |

Највеће дивљење изавиваше Јелена Келер тиме, што је реаговала и на таке утиске, за које се није могло ни претпо: ставити, да би могли допрети до њезине свести. О томе мис Соливан пише 1888. г. ово: „Она не само да распознаје пријатеље и познанике, чим се дотакне само њихова одела или руку — већ схваћа и расположење особа које ју окружују. Ако је особа с којом Јелена говори необично

„весела пили тужна, не постоји никаква,

могућност, да се то од ње сакрије. Она је у стању да одгонене смисао сваке промене у положају и у изразитој игри машића руке.... и она се толико изо: штрила у тумачењу овог несвесног ма-. нифестовања осећаја, да нам често и мисли погађа... Она је научена да у неким покретима тела чита гнев или досаду, у другима — радост; у трећима — огорчење“ ..... Јелена и сама спомиње на једном месту своје автобиографије ту своју осетљивост, али веома укратко. Ево шта она каже о томе: „Обично мисле, да човек прима утиске само кров очи и уши, и због тога се чуде, што ја примећујем разлику међу градским улицама

и сеоским путевима... Они заборављају, да све моје тело осећа услове који ме

акче = обрунују-

Године 1891. у битним цртама завршена беше мисија Јеленине учитељице мис Соливан, јер јој ученица беше у сваком погледу усвојила све онв основе које ву јој за даљи нормални развитак потребне биле. „Остало беше — по речма гђе Рагозине“ — да испуни још само једно чудо, које се чинило у таком степену немогуће, да вуи људи из њезине околине одступали од тога потхвата, 6ојећи се рагочарања. (амо се Јелена није уплашила труда, и на највеће изненађење целе Америке, која је живо пратила цео ток њевиног васпитања — она га је по. бедила. Она је остварила своју заветну машту: научила је говорити устима!“