Женски свет

Бр. 11,

ЖЕНСКИ СВЕТ

Стр. 961.

очију јој, које су истина биле лепе очи, неке необичне погледе је бацала на мене, као да би пспитивала, 6 да ли би се могло са овим човеком што отпочети 2

Можда се ја само варам, мислио сам у себи и нисам хтео да разумем њено ашиковање. Али када се Станко за један часак удалио, да донесе синчића, нисам имао више сумње. Млада госпођа се приближила са столицом и у један мах, „као да се случајно у говору догодило, њена рука се такнула моје руке, док су црне очи јој па мени се прилепиле,

Али када је видела, да сак ју пеприметио оставио, брзо повуче руку к себи и изнова поче на мене погледати, крадом се погледала у огле дало, као да би се уверила: зар није задоста лепа пи примамљива 2

На челу јој се између обрва, повукла једна бора, да изгледа као да се срди, на уснама се указа осоран осмејак.

Не знам да ди сам погодио мисли јој, али у тај мах сам помислио, да ћу погодити мисао, око које јој се врзе памет њепа: дакле још никада не Бе доћи избавилац. који ће ју отрћи из ове беде и невољб2 |

У тај мах Станко унесе сипчића и посади га у мајчино криоце.

—- Је ли да је краспо дете2 -— обрати се победоносно.

И загрли и жену и дете. Видео сам, да му се срећа осмејива у очима,

Када сам се опростио од њих, бСтанку сам обећао, да ћу их чешће посећивати. Млада же. ница ми је топло стискавала руку, али када је осетила, да сам се ја слабо освртао, озлоједила се, ироничним погледом ме је испратила !

Изатавши на сокак обузе ме рђаво душевно расположење. Како је чудноват овај живот помишљао сам у себи — како чудне парове везује. Сиромах Станко! желим, да се никада не пробуди из депах снова. Како је грозна обмана, ако једном све дозна, што досада слаба елепоћа није могла угледати и сваки 4а6 катастрофом прети, ако полагано не остари и у патњи жи:

вота не утоне и тако жена дође к себи и промене начин живота свога.

Тако поражен сам се вукао кући својој. 3аКључио сем, да их нећу ваше посећивати, ма да сам им обећао. Што да идем“ Тешко ми је гледати тог кукавног човека!

Нисам могао издржати, љубопитност ме гонила. После две педеље дапа сам опет потражио радионицу. Чам отворих врата, код стола је седео Станко п баш је грејао млеко у једној терпењици синчићу своме.

—- Хеди —- повиче ми са очипским поносом —- види, како једе дете. Већ двапут уина.

—- Кена ти је валда болеснаг — упитам, када сам видео, да он храни и држи детенце.

= Моја жена

Глас му у један мах заста у грлу. као да би га ко давио, ади затим се отрже од збуњености. —- (ћена ме је, брате, напустила. Досадија јој пемаштина и одбегла је са оним ђелавим обешењаком, који нам се градио за заштатника и саградио нам ову радионицу.

Лице му се помрачило, гнев и бол указа и бесно је лупао ногом тако, да се дете поплашило и почело плакати.

—- Но, но, малдено моје и златно дете, сине мој рођени, не срди се тата твој — умиривао је дете.

Узеде у крило, почео га је љуљушкати и играо је с њиме по соби.

Тако је добре воље био, де сам му се чудио.

—- Та како не бих био добре воље, када ми је ту син мој“ говорио је смешећи се. Што се пак несретне Маре тиче, бога ми, пе могу се ви на њу тако срдити. Та она је меве волела, у писму своме ми је писала, али беду и невољу није могла више издржати. Знаш, не могу јој шта, така јој је природа. Само ме је жао, што сада не могу с тобом преко ићи на оно црно вино, што смо пре пијуцкали. Али причекај, донећу једну боцу, дотле припази ми сина и слатко ћемо попити.

Чуруг. Смиља.