Женски свет

ради шта ти воља, ал само немој кашње мене клети . . . Ја само не внам, како ћу ти ја све то оцу казати. Нано, нано, ’еси ли ти игда . . . Шта 'есам ли игда продера се мати ’есам ли игда, да, за момком погледала. Је ли? Да, да боме да ’есам, па ево ’вала Богу и нашла сам свога пара, ’ели ме срам, а? Ето, Боже свемогући бо'но јекну дјевојка кад ми моја мати не ће да помогне, ко ће ми други још на свјету . . . ’Оди, чу се глас Ружичин, која је потегну за рукав и пришану: ’оди, знаш да ти се не пристоји с матером преговарати, видиш да су ево сви упрли очи у вас двије, знаш да имаш доста душмана и повуче је на другу страну кола. Ма знам ја проговори Милица знам ја, да се мени с матером не приличи преговарати, али за Бога та и ти знаш, да сам њему, прије него је отиш’а у Америку вјеру задала да ћу га чекати ма нигда вијенца на главу не метнула . . . Знаш, то је било онда на студенцу, кад смо ти и ја воду грабиле, а он доша да коње напоји. Ти си се била забавила с’ неким диванећи, кад он при|>е мени и пружи ми прстен: «на, веш, ја идем у недељу у Америку, теби ево ово обитељство, па остани моја. Ја сам те заволио да немарим за сав свјет поред тебе. Ишао не би ни у Америку, није ми тек ва нужда, али ето у мене има браће па кад се то све иодијели мало ће мене запасти . • . Ја би рад да зарадим толико колико би теби и мени било доста, само да те не коре да си могла боље проћи за Милошем . . . u Ја сам га слушала оборених очију, нијесам га могла погледати, а срце је у мени тако јако куцало ка’ још нигда уживоту . . . Не знам још ни сад зашто, и одашта, али само знам, да сам мишљела, да ће ми груди пробити . . . Нијесам ни опазила кад ми је сам натака’ прстен на руку јер сам дрхтала. Рука је моја, у тој грозници, извадила иза паса јабуку и он је узе . . . Ја

ти кажем Ружице, и ту опет порумени ја га не би оставила да би знала крува просити, а друго да ми круну царску на главу меће . . . Истина, кажу, да док смо још дјеца били да су Милоша и мене завештавали да ћемо се узети, кад одрастемо. Али гђе је то, сад од тог нема ништа . . . Милош је лијеп и вриједан момак, он је јединац, али моје срце . . . ту се скотрља суза, чиста као бисер из онога краснога вранога ока, па прелеће бијело чисто јој лице, и заустави се на шиљастој малушној брадици која подрхтаваше од плача . . . Мучи, мучи,„ не плачи рече јој Ружица, лепо оди са мном амо за цркву, још ти нешто имам рећи. Оборених очију ишла је Милица за њом, и ту стадоше. Ма чуј ме рећи ће опет Ружица добро, нека све то буде тако како ти кажеш, ал барем можеш играти. Па ево на, не требаш играти ни до којег момка, играј до мене, само да свјет улак*) на те не диже. Знаш што је свјет . . . А онда, не дај Боже, он тамо да погине . . . да не доћи више нигда . . . или што још оженити се другом ... па што’ш онда? Куд си онда пристала? Онда те поготово овај ни један момак не би ћио узети. Па нека не би одговори тужно Милица мислиш да би ја могла више с’ другим сретна бити, а јок, моја драга, богме не би. Ја сам лани ла’ко коло уза њ’ играла, мени су саме ноге играле, а сада не би их никакова сила наморала. Још знам и то, да још о Божићу лани нијесмо ниш међу се говорили, нити сам још што знала, ал само је он био весео, весео, уза ме, а богме и ја уза њ’ . . . . Вмђела самудодаде Ружица, сјећам|се, да је он коло водио а ти да си до њега играла. Сјећам се и како је шапат ишао од уста до уста: „ово се двоје миритају**)«. *) улак рђав глас. **) „миритати“ значи у народу: припадати (пасовати).

Бр. 1. ЖЕНСКИ СВЕТ

17