Женски свет

леко нема. Уме она цара дочекати, а уме радити за петорицу. У нашем крају нема јој равна радина. Она не сецка купоне, она не живи од кућних кирија, она не живи од давања новаца под интерес. Цело је лето на пољу по имању и предњачи свима у послу. Ради и тече без станка и починка, а све то чини за народ, ништа за себе. Волемо је, господине, толико, да би јој од наших живота дали да што дуже поживи. Она је наша утеха и наш понос !!!.... „Живела госпођа Стака! Живела народна добротворка“ захорило се у тај мах из свих грла. Истог дана стигосмо у Лозницу, дочекани пред вароши, код Расадника, од свега грађанства са поштованим среским старешином и добрим Србином Љубом Вуловићем на челу. Из Лознице је одмах послан велики телеграм захвалности Госпођи Стаки. Телеграм су потписали и многи Лозничани, јер су били раздрагани нашим казивањем о свему ономе што је госпођа за Косовке учинила, Једва смо се треКег дана ишчупали из лозничког гостопријемног програма, али смо морали свратити у аду КуртовиКа где је доручак спремио руковалац аде уважени Лозничанин господин Владимир РадивојевиК. Са нама су пошли и тридесет и два Лозничанина колима и на коњима. Они су ишли до Чокешине. И ако није било времена за састанак у Лешници, ипак смо стали за тренутак и потражили допуштење од Госпође Стаке да је видимо и у руку пољубимо. И том приликом свака је гошћа добила по пакет послатица и воћа, а њихови пратиоци по 100 цигарицаспецијалитета. Од то доба нисам видео госпођу Стаку лично, али сам је у мислима често виђао на добру делу, увек опточену захвалнопгћу доброга народа српскога. У октобру прошле године пролазио сам кроз Лешницу са друговима за зворнички митинг. Али, због образовања лешничког Одбора за Народну Одбрану, не добисмо премена да учинимо своја подворења госпођи Стаки. Тога дана испричао нам је шеф пош-

танско-телеграфске станице господин Кандић за нова дела госпође Стаке: Сазидала је у Лешници стаи за лекара, зашта је платила 15.000 динара, предала је новчаном заводу суму од стотину тисуКа динара као фонд из кога ће се давати плдта лекару који Ке становати у нарочитој напред поменутој за њега подигнутој куКи а који Ке бесплатно указивати лекарску помоћ сиротињи. На глас о анексији Босне дала је на ратне сврхе 500 динара. У Марту ове године писао ми је господин КандиК: „Лекар је веК у Лешници и плату Ке му издавати госпођа Станка док је жива, а тек после њезине смрти пла Каће се лекар из њезиног фонда. Поред стака и плате, лекар има годишње 1000 динара на лекове сиротињи“. Мислио сам да ово довде, буде крај овога написа, али ми дође на виђење млади гуслар г. Перунић. Он умотри украј мене напис па ми рече: „Господине, гудио сам неки дан народу на чувеном Лешничком шанцу, а та госпођа о којој пишете, послала ми том приликом двадесет динара. Молим Вас, лепо Вас молим, спомените и то“. Радо сам се одазвао жељи г. Перунњћа али се домислих да и једну своју жељу овде изнесем бар у најкраКим потезима. Та моја жеља, којом Ку да завршим овај напис, а која ме већ годинама не напушта, такође је србаста, те молим да се с пажњом прочита. Она гласи: Половину народа сачињава женскиње. Ми Срби, којих, и заједно са женскињем, нема бројно премного, ми смо на своје женскиње готово сасвим заборавили да га спремамо и припремимо за његов домаћински позив. Тиме чинимо огромну штету и свему Српству у опште, и свакоме од нас напосе. Испитано је, израчунато је, доказано је и утврђено је, да онај народ чије женскиње није школски васпитано и упућено за његову задаћу, да се у томе народу годишње расипају, не милиони, већ милијарде.

ЖЕНСКИ CBŁf Бр. 2