Женски свет

зора, са тешком муком пробијала светлост, кроз прозорска окна, ишараним природним шарама од мраза, и падала по снегу, производећи безбројна многа дијаманска светлуцања ... Пун месец обасјавао је ово сеоце, својом бледом светлошћу и огледајући се, по снежноме огледалу, пловио је даље, ка своме циљу, по ведроме хоризонту; али је изгледало да и он жаљаше, да се одвоји од овога места, и с тога је и успорио своје пловљење... Мале звездице, та небеска кандила, такође весело светлуцаху у своме задовољству, а тек по нека мала несташна звездица, сва опијена од задовољства, затреперинеобично чудним сјајем и тада весело полети на другу страну некоме у загрљај, остављајући за собом, за кратко време, дугу лучну и светлу линију, која показиваше пут те несташне мале звездице... На крају села из једне мале кућице, изађоше на улицу и упутише се ка цркви, од скора удовица Мирослава са својом једином утехом, једним четворогодишњим дечком. Када су ступили на улицу, дете радосно пљесну својим ручицама, необично обрадовано, када виде онако бео и леп снег, којим беше цело село покривено и не могаше срцу одолети, затрча се, скочи у снег и својим ручицама захвати доста белога за око тако пријатнога али у толико и хладнога снега. Осетивши хладноћу од снега, на својим ручицама, брзо се врати својој мајци, готово да се заплаче. Мати га узе на своје руке, обавивши му ручице својом топлом вуненом марамом, која беше још топлија, на топлим материнским грудима, коју загреваше мајчино срце које је било пуно љубави спрам свога јединчета, а Који беше једина нада и утеха њена. Не може нико осетити ону божанствену љубав материнску спрам свога детета, о њој нам самб наше мајке могу говорити! Мирослава је чврсто пригрлила своје јединче, загревајући га својим материнским дахом, а с муком се пробијаше кроз густо навејане снежне сметове;

али љубав материнска и вера у Бога помагаху јој, и она све више и више, приближавала се ка своме циљу, ономе светоме месту, у коме се Бог слави и велича. Мајко, хоћемо ли тамо, и нашега бабу видети? Хоћемо, хоћемо сине!.... Добра жена и мати, да би се уздржала од својих суза, пошто је ово невинашче, подсети својим невиним питањем, на велику њину несрећу смрт храниоца; она притиште дуг жарки пољубац, пун материнске љубави, на усташца свога мезимчета. ...Звона су и даље звонила! Мати са својим јединчетом већ је била на капији црквене порте, и они видише малу црквицу, и око ње искупљену масу света, која се такође журила, да што пре ступи у унутрашњост богомоље, да би се искрено молиле Спасиоцу. ...Звона су звонила! Пролазећи скромно, удовица кроз масу искупљених богомољаца, она стиже до црквених врати и ступи унутра. ...Звона су звонила! Унутрашњост цркве сва је трептала услед светлости: смирено жмиркаху кандила у својим сребрним оклопима, а воштане свећице пружаху црвене језичке свога пламена, који се огледаху по кандилима и светим иконама, два стаклена полијелеја чисто гораху од силне светлости, а кроз стаклене полијелејске призме, пролажаху дивни преломи боја, падајући по црквеноме поду и правећи необично лепе разноврсне дугине боје. Свештеник је такође, сав трептао у својој сјајној одежди, који је својим гласом славио Творца. Малишан, када је ступио у храм, на његову младу душу тако је то утицало, да је само збуњен стао поред своје мајке, а поглед му је лутао, час на свештеника, час по иконама, а изгледало му је, као да сви гледају у њега, благо и милостиво. За то време док је малишан збуњено гледао около себе, мати се свесрдно молила Господу; и тек

Бр. 4. . ЖЕНСКИ СВЕТ