Женски свет

јер нема женске душе која не разуме колика је истина у речима Елен Кејове, кад она говори „0 љубави и браку а и која ту истину не воли. Зато јој се и опрашта што задржава покрет за еманципацију жене кад он скрене стрмоглавим путем. Нема сумње да Ке та

(Продужиће се)

разборита жена утрти пут женском питању, а њезина „будућа жена“ жена сјајно Ке решити то питање. У то верује велики део образованог света у Шведској и верује да ће тек онда бити решена велика питања којима се бави данашње доба.

Дјетету.

Ђ. Шпадијер.

Сузе трепше у твом оку рањивоме, Дозване су судбом, без кривице твоје, И туђе су, тешке, не камо ли своје. Не познаде оца, не иознајеш мајку, Са сријеха њино! на свјету се јави, Свјет без срца мучи, мучи те и дави. Одвишан си свуда, npoioue те људи, И клоне се дјеца, презиру те људи; Све је за те пусто и ледена Сруда. Пастирче си добро, слушаш и превише; За твош се мучног не сјекају дјела, На камен се само посшеља ти с’ спремг.

Али нека, нека, будућности живи, Земаљски ће проћи преголеми јади, А вјечни ће живот такве да наслади! Цетиње

Кад се зора рана на истоку јави Бос и гладан, јадан, посред љуте кише, За стоком си мален, и нек вјетар брише Ко ножем ти да су просјечене ноге, Израњене, трудне у крви су току, У шојењу, ранам’ и силну отоку. У тријему само ручак ши се дава, А исетанце црно на постељи сједи, Са триезе једе, и кроз прозор гледи! Залуду те тјешим, ти си већ сустао, Пе чујеш ми ријеч. Ох, све ти је мртво, Изгубљена душо, бесрдачних жртво!

Зимска ноћ.

Дим. П. Стојшић.

Под покровом белим сва природа спава, Као да ужива у одмору своме Све је тихо, мирно, река се смрзава И стакло се бели на прозору моме А ледене uiape к’о цвеће се чине. Ја волим то доба мира и тишине.

А дим се све вигие диже око мене, Видим, јасно видим у сваком облаку Очи, миле, лепе, непознате жене И осећам љубав силну , страсну, јаку, И песма се моја буди из дубине. Њој певам у доба мира и тишине. Осек, 14. јануара 1912.

У својој сам соби, покрај шопле neku Пушим, око мене илавкасти колути Премишљам о срему пре нег’ што ћу лећи И док око мене све спава u ћутп Ја се питам за чим срце моје гине У часове ове мира и тишине?!

Бр. 4. ЖЕНСКИ СВЕТ