Женски свет

какви писани закони и кануни. Гајрет, само даље: На којима оџа стоји, У џамији пуно с’вјета, Он у дови пјесну поји... Одлично! Сад још само завршетак, па се море у првом часопису штампати, на примјер, ко у „Књижевном Гласнику а . Напријед само, Музо! Он у дови пјесну поји... А сад овђе треба неки мирис да се лије: Он у дови пјесну поји. Лахор широм мирис лије, А са куле акшам бије. Дивно! узвикну он у пјесничком одушевљењу, замађијан лепотом пјесме. Штета само што нема кога, да му прочитам. А виђи, како је све тако фино удешено, умјетнички скројено, да би се могла ма ком професору и књижевнику посветити. Па тек она бујна осјеКања па дубоке мисли у њој! Дакле, знам, разумијем. Знам ја ђе треба ставити тачку и знак чуђења, а ђе јопет велико слово. Видиш, господине критичару! Треба прво сам да напишеш пјесну и да те пробије трољетњњ зној, па тек послије да критикујеш опробане и велике српске пјеснике. А иначе, кажем ти, ришћанска душо, не уплећи се и не мијешај се у моје пјесничке ствари; јер, Пегаза ми и моје Музе, биће свашта! Неком неГе ваљати! Изливши овако на адресу критичареву, ЧавкиГ остави 'своје „златно“ перо и зловољно поче опет да чита критику, као човјек, који се веома преварио у очекивању, Он изнајприје држаше, да ту мора бити нешто, што Ге се само собом исправити. Али, што је више читао оне црне редиће, све му је јасније бивало, да ће му она срушити, сломити све његове дотадашње идеале, све „пјесничке а снове о књижевној величини, које је годинама стварао и слагао у оној .злокобној жутој књижици. Он још сада јасно види, да му се цио живот сурвава, тоне у понор, пропада на очиглед њему, на супрот његовим тежњама и напорима гледа разорену љубав, у-

ништену каријеру, упропашћену будуГност и све, све... Брррр... како му је хладно! Обузима га страва... Све је пропало, све! сијевну му у глави Еј, јадна моја Лело! Увијек сам ти говорио у име мојих пјесама; увијек сам ти спомињо моје идеалне пјесме. А док прочиташ ову паклену критику, престаћеш ме вољети. Изгуби Ку и тебе. И онда пропаде све: и љубав наша, и каријера, и АудуЕност, и све... Пропаст!... Нестаје свијета!... понавља се у њему муњевита, очајна мисао. А како само прије бијаше лијепо! По далеким касабама и градовима, на све четири стране шаренога свијета, говорило се и причало о његовим пјесмама. И свагде је био признат и призват. А он је само растао, ширио се. „Гавран ЧавкиГ, велики српски пјесник а , понављао би често, готово гласно изговарајући цијелу своју титулу. И прса му се уада надимаху, а срце му обузимаше и облијеваше нека слатка врелина —■ Већ дубока ноћ глухи часњ.. На пољу трепери сребрнаста свјетлост, Све у слатком, заносном ћутању почива под лаком ноћном хладовином. Тишина... На столу је њежно тињала свијећа, по соби се разлијевао неки пријатан мирис; али је биједном Чавкићу све било хладно, бесмислено и досадно, као да се разболио од сушице. Разбарушене косе, са празним, запрепашћеним и укоченим погледом, ходи по соби, сједа за сто, подними на лактове, паде у занос, онда се на једном тргне, бесмислено блуди очима по соби, па би као у пола јаукнуо: Чудне ли среће и црна ли удеса, који ме снађе!... А у мислима стоји само та страшна слика црнога удеса, страшнији од свију земаљски ужаса. Све му постаје одвратно и гнусно, у свему опажа пропадање, у коме њега прво нестаје. И он чисто осјећа, да се у њему већ нешто испразнило, да нечега нема, недостаје и да се та празнина мора испунити. На један пут осјети силну жеђ за

120

ЖЕНСКИ СВЕТ Бр. 5.