Женски свет

Говор Љубице Исајловићеве на румском Девојачком Колу.

Немојте се чудити, поштовани слушаоци, што ћу и ја данас да проговорим реч две о нашим друштвеним приликама, као и неслози што влада код нас у Руми и која се све више шири као нека заразна болест. Прелиставајући неки дан „Женски Свет а опазим где један писац на неколико места кличе: Српкиње удружујте се. И већина Српкиња су те речи прихватиле и удружиле се, те заједнички раде. Само на жалост што морам признати горку истину, да смо ми Румкиње у том много заостале. Уместо да се сложимо, да ту гадну неслогу одбацимо од нас, место да се боримо да једанпут изађемо на површину, а ми све више и више тонемо у ортлогу неслоге. Али се нашла једна племенита Српкиња, која основавши српско дев. коло хоће да стане тој неслози на пут и слогу и љубав улије у нас румске девојке. Видите, драге пријатељице, како је то лепо кад се овако заједнички поучавамо и културно унапређујемо. Па кад и ми женскиње можемо да се подичимо нашим умним даром, зашто смо се тако скучиле у свом мишљењу и делању? Зашто не бисмо слободним духом позбацале те тешке окове проклете злобе и неслоге, па удружене похитале напред? Шта чека оног човека, шта онај народ који скрштених руку у будућност гледа? Рад је стварајућа снага на умном и материјалном пољу; културни напредак, то је рад. Па кад смо већ оснутком нашег дев. кола кренули путем среће и напретка, корачајмо брзо и одлучно. Лако је кад се у коло похватамо, коло се по равници и глаткој равни шири и заплеће, али ми смо се завиле у друго коло које има кроз трње и по стрму камениту путу пролазити да би свог пожртвовног и племенитог циља достигле. Али је то доста тешка задаћа, за њу треба вруће срце, упорна и истрајна воља. Па кад смо жарким заносом по-

хитале да оснујемо тако красне мисли племените госпође оснивачице, не смемо часа дангубити већ што ревније и свесније прионути раду. Много је тога пред нама што ваља прокрчити, исправити и изгладити. Али то нас не треба да буни. Имајмо на уму увек оне лепе речи којима је госпођа Дамјанов једном приликом кад нам је предавање држала, завршила: Истрајте на том путу којим сте пошле, и кад се једном нађете у вртлогу живота, многу ћете горку чашу и себи и својима уштедети. Не клоните, не малакшите, остајте у овом колу у које се вољно ухватисте, у њему јачајте жељу за бољитком у свима гранама живота. Црпите поуку, коју Вам пружају добра дела књижевника. Како су то лепе и искрене речи. Зато их примимо к’ срцу и прегнимо за послом јер прегаоцу и Бог помаже. По мом мишљењу то је средство и то једно од најглавнијих које би нас од данашњег назатка сачувати могло. Дозволите драги слушаоци да проговорим реч две и оном што нам истина није сад толико потребно, као што ће нам некад бити. Како није лепо видети тврдо и немилостиво срце ни у мушком полу, али у женском је сасвим против натуре. Љупкост, милошта и доброта женскога срца прави је бисер, она може и ако би шта и било у мушкоме полу тврдости и немилосрђа, да својом љупкошћу умекша и ублажи. Кад душа разумна и просвештена управља и располаже добротом срца, онда је доброта савршена. Лако се да човек преварити на лице гледајући, јер не зна шта је у срцу. На пр. видимо жену или човека прекрасна образа, лепа лика и лепо обучене, и што их више гледамо све нам се више допадају; али ако им завиримо у душу, или чујемо да су зле нарави, лукави, горди, завидљиви, окрећемо главу од њих, јер наравна ругоба много је гора него телесна, а нарочито

112

ЖЕНСКИ СВЕТ Бр. 5