Женски свет

дирну. То је једна већ зрелија озбиљна женска, која је имала срећу да задобије наклоност ове младе студенткиње. На лицу јој се могло опазити доброта срца и искреност чисте душе. Омалена црноока, насмејаним лицем проговори: госпођице, душо драга, што сте тако замишљена? Млада студенткиња се тужно насмеши, а волела је као своју рођену сестру, поштовала, само како може добро дете да своју мајку поштује, те јој је била искрена и одана, те, најинтимније своје ствари јој поверавала; што је ова умела високо да цени, те би свакога часа била готова да и живот свој жртвује за срећу ове интелигентне и пуне врлина женску,коју је природа тако обилно обдарила. Млада студенткиња нагло се диже са клупе, погледа лево-десно; поново седне и проговори: Слушајте Цвето! Моја слутња се обистинила. Нешто се ужасно догодило! Прочитајте! И пружи јој телеграм, који је мало час добила. Доктор долази, викну Цвета изненађена. Долази и сваки час га очекујем проговори уздрхталим гласом ова млада, дивна девојка долази изненадно, тужан и сломљеним срцем враћа се онет у крило своје миле отаџбине. 0сећам с њим заједно онај бол, који му је душу тако изненада сломио. У понедељак у јутру погодила је капља у срце његова оца! Јуче је већ укопан! Може се мислити како му мора тешко бити, па још на далеком путу. Мени га j'e јако и врло жао. Та отац му је био све добро на овом свету. И то му Бог одузе! Губитак родитеља је такав бол, који се не да исказати. Доћи ће сав скрушен. Цвето, моја Цвето! узвикну ово младо девојче са мелодичним гласом шта ће бити кад доктор дође? Морам се изгубити одавдеЈТеби то поверавам, јер си ти то заслужила, у теби сам упознала редак карактер. Ништа ме задржати неће, пре ћу у-

мрети нег’ што ћу дозволити, да он са својима раскине .... Отићи ћу где нико за мене неће знати. Не, драго дете, Ви то не смете чинити рече jbj Цвета ваше бављење у овој болници је једини спас многим, многим невољницима овде. Ви сте анђео куд се појавите. Сваки болник једва чека да му приђете . . . Та будите и њему, доктору, анђео а ако не дође, пошаљите му једно лепо писмо. Ах, Цвето, то је само једна кап мелема за његов живот, који му је постао тако горак, нарочито сад још, како је оца изгубио. Он води тешку борбу са својима, што неће да му даду пристанак за веридбу. Сами ти његови ће га упропастити. Ја сам и одвише поносна а да му без пристанка његових дадем руку. Још вечерас ћу отпутовати, а ви ћете ми у нечему помоћи. Јелте да хоћете ? и притиште је на своје у‘збуркане груди. Не, госпођице! Ви то нећете учинити. Анђеле овога дома и ових невољника, Ваша свака реч је утеха, мелем ових болника. 0, не говори више протепа лепа студенткиња, а дивне очи јој беху пуне суза. Нисам крива ни чему. У почетку нашега познанства, кад ми се почео удварати, увек бих га ладно предусрела речима: ја живим само за болеснике и медецинску науку. И опет до чега је дошло?! Његови су ми противни, што сам сирота и без игде икога. Морам, морам одавде отићи! Сузе јој облише њено бело-румено лице. Цвето, кроз плач проговори: ово писмо предајте сутра Примариусу хирурошког одељења и кажите, да је Марјета, студенткиња по пријему телеграма морала нагло отпутовати. ... На истом месту у парку седела је усамљена Цвета и забринуто мислила на младу студеНткињу Марјету, која беше синоћ брзим возом за Русију отпутовала. Све особље у болници се узбунило

бр. 6. CBEt

143