Женски свет

ЈАВНА ЗАХВАЛА.

КЊИЖЕВНА ВЕСТ.

Атанасија М. Поповипа (настаиак); 5. Главни задатак Скуиштине Савеза Соколских Друштава Душан Силни ; 6. О крунисању цара Душана, песма од Биослава; 7. Ћсториски развитак гимнас.тичких друштава у Србији (наставак); 8. Душановка , иесма од Јована Л. Перовиба ит. д »Српски Витез« стаје годишње само 6 динара (ван Србије 8 франака) и треба да га прима свака српска кућа и установа а особито наша друштва. Рукописи и новац за лист шаљу се на ову адресу: Др. Вој. В. Рашићу. Душанова ул. број 48 Београд. (Serbie).

Добротворна Задруга Српкиња Сентомашкиња примила је од гђе Марије Јанковић 20 К у име венца на одар своме пок. братићу, рано преминулом Стеви Јанковићу, на чему се у име задруге овим топло захваљује

Зорка Ст. Дунђерска начелница.

Већ је дат у штампу и у велико се штампа мој ВЕЛ И К И СРПСКИ КУВАР те ke бити готов концем августа, а изнијеће преко 30 штампаних табака на финој сатинираној хартији и повезан у модеран повез од енглеског платна са 2500 рецепата. У њему ће бити и србијанска и босанска кухиња, а стајаће само 5 К заједно с увезом. Претплатити се може за сад код мене у Мостару или у књижари Трифка Дубића у Мостару.

Зорка Бабић, рођ. Митровић.

Стечај.

Добротворна Задруга Српкиња у Бос. Градишци расписује овим стечај на место УЧИТЕЉИЦЕ за своју раденичку школу за течај шивања и кројења горњи хаљина. Учитељици је одређена за сада плата К 80-—. Од компетенткиња се тражи да имају добре сведоџбе и да су коју годину самостално радиле. Првенство имају Босанке. Молбе се имају поднети горњој Задрузи до 30. јуна 1912. г. (l —l)

Јавна захвала.

Сломљени големом тугом још сматра* мо за дужносг изићи овим на јавност. Благодаримо друговима, нашега милога и непрежаљенога сина и брата ЂУР И Ц Е I гимназисте Новосадске Српске Велике Гимназије. који положише 50 Круна у место венца на одар, да тиме упишу свога омиљенога друга за члана друштва „Слоге“. Тиме су хтели да доживотно уздрже спомен на свога Ђуру. Младим пријатељима нека милостиви Бог подари у изобиљу среће и здравља, а ми у име блажене сјени нашега непрежаљенога љубимца сина и брата кажемо њима: „Хвала Вам браћо и мили другови моји“ 1 Још на крају молимо наше младе пријатеље да нам не замере, што ова благодарност излази након дужег времена; дочим су они у првом моменту показали да су спремни за свога Туру све жртвовати. Ал нека верују, да нама није лако бо рити се са тешким ударцем који нам је однио узданицу нашу наша је туга неизмерна, која нас у многом позваном раду омета. У Дрежници (Хрватска) 1912. године. Ђуро и драга Лончар-Трбојевић тужни родитељи. Нада сестра уч. IV. разр. српске више девојачке школе у Н. С. БрЗНКО брат уч. П. разр. српске вел. гим. у Н. С.

150

ЖЕНСКИ СВЕТ 6р. 6