Женски свет

и ваздухом; најхрабрији синови, што су народима па и целом друштву извојевали златну слободу те доводе људство до сазнања, да су сви синови и кћери оца небеског и да се гледају као браћа и сестре, заслуга су у првим редовима женске душе и женског васпитања. Па и данашња висока мисао, која иде за тим, да измири цело човечанство, да га одврати од ратова и грубе силе тлачења и завојевања, носи клицу у женским грудима и ми смо уверени, да ће тек онда цветати и да ће се тек онда славити права култура међународна, кад се и женска друштвена половина потпуно изједначи у просвети са својом мушком браћом и прими свуда у заједнички рад око свестраног унапређења човечанског друштва и појединих народа, јер мушки је само јединица у друштву, као што недавно рече Пол Бер, француски мпнистар просвете : «Васпитавати једног младића, значи, васпитати једног човека, а васпитавати једну девојку, значи васпитати једну породицу“; а Русо вели: „Људи ће бити увек оно, што жене од њих створе“. Но хвала Богу, свет је почео да увифа своје досадање погрешке, што је тако дуго запустио образовање женске друштвене половине, те поче у најновије доба на све стране да ради, да ту грдну погрешку исправи и васпитање своје у бољи ред доведе, те да и културни позив човечанства пофе природнијим током и заједничким радом обе друштвене половине. Ту је погрешку и у нас уочио још пре 100 година наш мудри Доситије и опомињао Србе, да и женској страни даду више образовање и боље васпитање, а ту Доситејеву поруку тек је после пола века привео био у живот наш други мудрац, пок. др. Ђорђе Натошевић, кад је г. 1 857. постао државни школски надзорник, те је наредио, да се свуда поред мушких основних народних школа заводе и женске школе, а још више, кад је 1868. године постао главни школски референт автономних школа Митрополије Српске и Архијепископије Карловачке, те на иницијативу новосадских госпофа а у друштву са тадањим вођом народним, пок. дром Светозаром Милетићем и младим школским ре-

ферентом Стеваном В. Поповићем извојеваше на Срп. Нар, Црквеном Сабору од 1870. год. Уредбу за две српске више девотачке школе у Новом Саду и Панчеву, којима се после кратког времена придружила и сомборска виша девојачка школа. Истом Сабору од 1870. г. припада заслуга, п што су подигнуте у Митрополији две српскеженске учитељске школе: у Сомбору и Гор. Карловцу; јер то је толико помогло, да се за кратко време духовна новршина нашег женског подмлатка у овим крајевима толико уздигла, да су нам саме женске отпочеле на све стране оснивати Добротворне Задруге Српкиња, које су још јаче и интензивније подупирале културви па и привреднп развој нашег народа. Са женским задругама одомаћила се и у нас мисао, да је и женска страна важан чинилац културног просперитета и да је потребно помагати и дизати женску као и мунтку страну, особито за оне крајеве, који су изложени туфинској навали. Та мисао разнежила је набрзо срца панчевачких родољуба: Косте Димовића, Павла Радошевића, Александре Касапиновићке, Димитрија Полубовића, Симе и Евице Богосављевића, Васе и Драге Радосављевића, Саве и Милице Петковића, Каменка и Марије Јовановића, Вељка и Ане Константиновића, те дароваше фонду панчевачке више девојачке итколе у укупној своти од 260 хиљада круна. Исто то учинише и новосадској српској вишој девојачкој школипок. Атанасше Петров Герески из Черевића и Катарпна Јовановићева из Илока, приложивши први 10.000 руских рубаља, а друга, 125 ц. дуката, што до данас износи преко 100 хиљада круна. Сомборска црквена општина подиже сама фонд својој вишој девојачкој школи од 150.000 К, а њиховим примером побуфени су и неки грађани у Иригу, Митровици и Руми те оставише знатне своте за подизање виших женских школа у својим местима. Наравна је ствар, да су и Добротворне Задруге у Новом Саду, Панчеву и Сомбору као и госпофе знатне при логе донашали својим вишим девој. школама и сви су изгледи, да ће и Савез Српкиња, који се сад основао мефу До-

164

ЖЕНСКИ СВЕТ Бр. 7. и 8