Женски свет

ЛАЖНА ЉУБАВ.

це у лугу; славуј долеће и почиње песму кратко-трајну. Рано цвеће отвара своје разнобојне крунице; разноси мирис и кити прса лепих девојака. Овај раскош природе највећи је у селу, у пољу, шуми. Затворено зелена трава и отворено зелена посејана жита лелујају се према поветарцу; каткад кишица ороси површје земље, набујају поточњћи, те се чује, уху мило жуборење, које се са осталим гласовима тица, поветарца и остале живади стапа у целину и чини ону природну вреву, која не замара, већ блажи. По селима настало време преслава и сабора. Женски свет хита да се у колу наигра. Девојке сељачке, босоноге хитају месту састанка, где ће коло да игра*); не бира се увек хлад већ и по врућини, лије зној, али коло се шири, играчи брзају. По друмовима јуре сељачка кола, пуна, лепо обучена, сељачког света; све то хита да се гости код сродника и пријатеља, чије село слави преславу преславља. Све је некако свечано: стизање на колима, отварање вратница дотичног домаћина коме иду гости, по здрави и питања за здравље отсутних и присутних, нуђење да се седне и послуживање и услуживање, све то иде до сервилности. Чини нам се, да се тада све увреде и заваде заборављају. Зар то није леп обичај? Гошћење траје дуго домаћин изнесе све што најбоље има. При повратку опет поздрави и поклони. Гости се враћају угошћени и у срцу поневши лепе успомене и лепе речи, којих се наши сељаци сећају, тако рећи, целога свога века. Мај месец је у селу, месец благовања, очекивања на богату жетву и гостовања и провођења по саборима. После овога очекује земљоделца напоран рад око жетве, али оно што доно*) llо селима у Србији девојке оду у коло босоноге, да би очувале чисту обућу, после обуку своју обућу и играју у колу.

си берићет није тешко, већ се радосно и уз песму обавља. Но о томе писаћемо други пут.

Драг. Е. Столповић, срески судија.

I. Павле Ваљевић заволео ie сироту нећаку старог куријалног судије, која је у 11. спрату становала и код ујака вршила кућевне послове. У тој љубави својој дошао је Ваљевић до уверења, да без те плавокосе, бледолике девојке а граорастих очију не би могао живети. Оног истог вечера, баш некако пре затварања капије, када је ујак већ спавао, а његова нећака на четврт сата на степенице изашла, рекао је Ваљевић девојци: Умрећу Славка за вами! Девојка је пак убавним осмејком развукла усне тако, да јој се видеше зуби, који не беху баш лепи. Та ваљада баш није тако опасно рече Славка онако олако. Богме је врло опасно! усиљавао се Ваљевић. Полудићу, свиснућу, ако не будете моја. - Чекајте! На шта? Док не умре стари. Онда ћу бити ваша. Оставиће све мени и онда ћу се удати за вас. Не могу чекати. Какодане! Морате се навикнути. Нећу да се навикавам, баш нећу! А и што да чекамо? Зашто да не би могли и пре моја бити? Пре? Како? Ово не разумем. Та како да оставим старог; та онда ми баш не би ни потуре оставио. Па немојте га оставити! Будите моја онако! - Како? Па тако! У име Божије! У име св. љубави. Та ви сте паметна, просвећена девојка. Шта вам је до сада дао живот? Ништа. Само вас је на уздржљивост и горко сиромаштво приморавао. Доста је било. Не дајте да и даље тако

178

ЖЕНСКИ СВЕТ Бр. 7. и 8.