Женски свет

нема лека, умреће ти синак, јадан, млада века. Миле, душо, реии мајци, шта те тако љуто тишти, кад на црну смрт помишљаш? Далеко јој места било. Мајка уме ране видат’, само реци . . . ах, та лако би дала и живот свој, само да ублажи терет твој. • Као што се не можеш винути к небу, као што не можеш скинути звезду, тако мајко, не можеш ни мени номоћи, јер, без моје Смиљке, живот ми је црн, тежак, пуст и несносан . . . Зато, мајко мила, спремај покров сину. . . Авај, сине, очи моје, мој соколе и голубе! Имаш своје родитеље, милу сеју и брацику . . . Па, зар ова четир тонла срца, што за тебе бију верно, нису кадра да замену оно једно, срце њено?! Зар баш цело твоје биће, зароби ти та девојка? Та невера . . . несрећница . . . твојој души проклетница . . . Зар да она, не" достојна, руши мира и покоја, нами Немој тужит’... куни! Клећу!.. ах, свагда је ја проклећу: да Бог да је сунце јарко, не грејало више жарко . . . Немој, мајко, тако, . . . није ни њој лако. За мном труне, вене, гине, силом по:ђе за недрагога, отац јој је жељан блага, те нагони јадну Смиљку, да у тузи и несрећи, траје дане, живот цео. Ах, не веруј мили сине, ти не веруј вештој змији. Једно мисли и осећа; друго лаже теби, сине; треће вели оцу своме; слатко гуче веренику, јер јој годи сјај од злата; лаже тебе сиромака Воли она сомот, свилу, нег’ да иде у надницу . . . Веруј мени, старој жени, знала сам јој мајку њену; била је иста, така, лака, сваком момку нешто рече, док за газду

не утече. Силне их је преварила, док јој богат најзад дође, те за њега радо по|е. Исто тако лагала је, као и ова Смиљка теби ... ах . . . така је . . . без срца је . . . ах, ниска је . . . опака је . . . Стани! . . . Мајко! . . . Не говори, тако ружно ти о Смиљци. Ако јој је мајка, тако подла била, моја је добра Смиљка, она је верна, мила . . . - Ту куцање тихо, прекине му речи, врата се отворе, и, „она“ улети. Бегае као Зуурђевак, бела, нежна, чиста . . . око јој се верним, топлим сјајем блиста. А из младих груди оте јој ее крик, спазив болна Мила, његов бледи лик. Миле, мој једини, само тебе љубим, не ћу за недрага, не ћу да га грлим. . . Миле сав оживе, скочи са постеље, избледеле руке око Смиљке свије. Како рече, Смиљка, волиш са мном мрети, нег’ с недрагим живети ? Па, добро, мрећемо . . . боље и умрети, нег’ полако жив венути . . . Једна рука уздрхтала, спусти се на мрамор чело, млада девојчета . . . а дршћуће усне, у старице мајке, мрмљајући, покајнички тихо, кроз сузе се једва чуше: Смиљка! кћери моја! .. . Зашт’ о смрти збориш? Твоја једна реч’ца, излечила ми је Мила ... а, благослов ево: Жива . . . срећна била! Мајка благосиља, срећним осмејком, наднела је руке, тад’ над својом децом. Нlта ћу даље ређат’, срећу превелику, опроштај оца јој, круниса им срећу. Ви л о во, 14. (27.) маја 1912. год.

ГЛАСНИК.

Друштвен патрон, Мала Госпојина, многих Добротворних Задруга Српкиња, прославиће се и ове године свечано и побожно, па тако ће и Добротворна Задруга Српкиња Новосаткиња тога дана после ce. литургије приредити у св. саборној цркви свечан парастос својим упокојеним чланцима и добротворима, а по том ће се у

свечаној гимназијској дворани осветити свечарска водица и пререзати славски колач, којом ће приликом бити задружна кума сама подначелница друшгвена, r-ђа Марија Хаџи-Гавре Плавшиба. Надамо се лепој и многобројној посети. Верени И Венчани. Гђица Госиава Врањеше-

Бр. 9. ЖЕНСКИ СВЕТ

205