Женски свет

Стр. 14. ЖЕНСКИ СВЕТ

Да ли је ноћ, или дан 2

Шума се грози. Зид од облака надвио се над врховима; муње севају, киша лије, потпуно тутњи гром, а бујица хуји кроз шуму која се разлеже.

Ходи, о ходи и избегни претњу шуме .

Ја узимам твоју главу на своје крило, и мећем своју руку на срце твоје. Умири се. ја те држим. ја ћу ти све дати дабих те опет научила да се сме-

јеш. Начинићу те веселим и гордим.

Показаћу ти брда, висока, стрма и титанска, и хучне реке. Видећеш успаване палате у светлим ноћима, и веселе дворове у свечаном сјају. Веселе нежне девојчице смешиће се на тебе, а озбиљне госпође клањаће ти се.

Хоћеш ли још штогод 2

Али ја чујем звеку мачева и јеку труба. Чујем бат дивљих коња и потмулу тутњаву, вику, преклињање, тепање, клетву, лов, хорење и љутите узвике.

И ти ме остављаш саму у сивој киши !2 Мој уздах одбија се од стена,

а на црном небу трепери сумпорна

светлост и показује ми бескрајну стазу. Неме, мрачне воде ударају о обале, а висока дрвета у нереду помаљају се из ноћи. Плач и јецање разлеже се око мене.

Врати се!

Како се смех чује! Ти се смејеш2.

Шта хоћеш још2 ја ти не могу више ништа поклонити! Све, све сам ти дала; своје лепе хаљине, своје украшене ципеле, свој накит, своје сјајно прстење.

ја ћу ти своју косу дати, своју црну дугачку косу, даћу ти своју младост, сву своју љубав, свој живот...

Само се врати, само се врати!

Ти ме не познајеш. ја сам остарила, стара сам и седа. Моје руке дрхћу, моје очи су уморне, а моја уста не могу рећи оне речи које ни једна уста нису за тебе знала; ја ти не могу више поклонити младост, нити љубав!

Само свој живот, само живот свој!

„Кабаљ. О немачког бофија Плачкић.

МОЈСИЈЕ НА БРЕЖУЉНУ.

Кад је некад на црвеном мору, Кроз пустињу Мојгеј пролазио, И водко у земљу хананску. Изабрани народ Израиљски.

На један се брежуљак удаљен, Од народа Мојсеј уклонио. Брежуљак се уздиз о понозно, Над маленом и плодном долином, Где | пастирче своје стадо пасло. Кад је пророк на брежуљак стиго, Свом се Богу прво помолио,

И молио, да му да сазнања,

Како ли се судбина земљи,

Мећу људма, једна с другом веже. Молитва му била услешана,

И он зачу гласе са висина:

„Ено, погле тамо у долину,

Која теби под ногама лежи!“

У даљини угледа Мојсије,

На коњицу Амалић нина,

Како лако кроз долину јаше. Веселост га нека обузела,

Кад угледа извор воде хладае, Где ће себе и коњица ;свога, Поткрепити и напојит: моћи.

"Када су се оба поткрепила,

Новом снагом и новим полетом, Насгавише пут свој путовати.

А на трави крај извора хладна Заборави своју кожну торбу, . Напуњену са златним гривнама, Са гривнама и жеженим златом, Коју нађе. млађано пастирче, Кад је после њега на извору, Своје бело стадо напојило.

Он је узе и собом понесе,

И журећи за брежуљак зађе,

Те ишчезе са стадом пребелим. Истим путем, ево неког старца, Беле браде, уморнога тела,

На своју се штаку ослањао, Јер је дугог пута превалио.

И он стиже извор-води хладној, Те уморан крај њега се спусти, (свежи се водом и окрепи,

Па уморну и дрхћућу главу, На починак спустио на траву. За часак је јадник и заспао, Јер му ] тело одмора требало, Далек пут је стари учинио,

Бр |