Женски свет

Бр. 6.

ЖЕНСКИ СВЕТ

стр 127.

кога бољег раденика. Дакле, заборавили смо = послије створише им универзе. Истина само ону мудру, да је срећа у животу бити с малим Х као слушатељкама, али не као матрикулираним

задовољан. А много је придонио и виши одгој |

кћери грађанских. Оне су сва знања по Фреблу добијале, само нијесу добиле знаност материнства. Све знаности што их је добијала далеко су од женске природе, или бар без икакве вриједности за женске, али га знанствено не може употријебити. Ову могућност искључују више девојачке школе, које већином похађају кћери грађана, а које се обично свршавају у 15—16. години. И тако васпитање дјевојака остаје полутанско, а носи гордост и отуђивање од кућног рада. Природно је, да је жена у браку помоћница мужу, али то уређење не долази нигдје толико до израза као у грађанској кући. Муж и жена подијелили су рад. Рад мужа је вањски и он уноси свијет у кућу, а рад женин је кућни и он уноси свој породични живот у свијет. Тако је било од вајкада, још у прастара историји неприступачна времена, те је жена чуварица огњишта. Тако ће бити све дотле, док жена буде рађала дјецу и од ње зависила њега дјеце. Али дођоше дани, у којима животне намирнице скочише до невјеројатности и човјек није кадар више зарађивати онолико, колико је потребно кући То свједоче и оне силне нежење и оно сад већ уобичајено питање: „колико носи мираза“ Чиновници, трговци, занатлије, данас траже што већи мираз, а часнипи не могу добити ни дозволу аа женидбу, ако им није осигуран знатан мираз. И тако је жена хтјела или нехтјела приморана помоћи мужу, Колико је култура олакшала кућни посао, још је више донијела потешкоћа код сурађивања на зарађивању потреба. Код занатлија видимо свјетли примјера женине љубави према мужу и породици, јер ћемо наћи у много случајева, да је жена научила занат свога мужа и ради га с њим заједно, кад јој допусти кућни посао. Чиновничкој је жени то теже. Као жена и мати, она је везана за кућу, а звање је њеног мужа изван куће. · Али је и ту љубав и нужда знала много учинити. Много велико дјело с правсм би могло носити уз потпис аутора и име његове жене. Оно што не може жена, може дјевојка. Већина јавних радова нијесу могле дјевојке узимати без борбе. Та борба иде од побједе побједи, Најприје је жена успјела ући у трговину, онда су добиле боља звања полажући испите и нај-

штудентима. Питање је још кратког времена, хоће ли испословати активно и пасивно изборно право гласа и тако ће и свој политички циљ постићи. Није чудо, што се то све морало борбом постизавати, јер жена та сва звања врши као ·неудата, елем само за себе и не брине се за породицу. За то је она задовољна и са малим хонораром, те је на многмм мјестима озбиљан конкурент човјеку. Али и они, који би ма како велики кавалири били, не може им бити симпатичан тај покрет све дотле, док се оне боре само за своју личност и док би на мјесту, које оне заузимају, могле живити цијеле породице. То је и најважнији разлог, да се звања жене и човјека диференцирају. Испочетка жена није много питала, да ли изабрано звање одговара њеном женском позиву, а и у будуће то ће бити дуго ствар личног осјећаја и укуса. Ко женске новине прати, често ће наћи: „опет једно ново звање за женуј“и

чега се може видјети, да се у опће за жену мисли само оно звање, које не захтјева тјелесне јакости и велике предобразбе, а које ипак донаша извјестан хонорар и тврђи социјални опстанак. То је сасвим разумљиво. Жене су по природи слабије и за то су неспособне за сваки тежи рад и траже што мању предобразбу. Ово је још разумљивије код оних, које у дотичном звању не гледају сврху живота, него само. неки интермецо, док не наступи прави позив жене т. |. да постане супруга, домаћица и мајка. Прије женског покрета могла се жена видјети само као калуђерица и учитељица, ма да је и у тим звањима највећа сиротиња уточиште тражила. Дјевојчица, која је свршила вишу дјевојачку школу била је у великом искушењу, да ли да иде даље у школу те да по-. стане учитељица. Многе су прегле на ово и за то видимо по цијелом свијету масу учитељица, што је донијело и понижење за тај узвишени позив. још и данас има случајева, да се свршеној учитељици даје на годину 180 К и опскрба, док у истој кући кухарица има 240 К и опскрбу, а уз то још ужива многе часове слободне, које учитељица скоро нема. Звање опатица од године до године умножавало се док није достигло у самој Њемачкој год. 1894. свој врхунац. Умножавање опатица износило је годишње ој, али од тада пао је тај број