Женски свет

Стр. 146.

ЖЕНСКИ СВЕТ

Бр. 6. и 8.

За Српску Вишу Девојачку Школу у Новом Саду.

Кад однегујеш сина, те дорасте до коња и до бојног копља, па запрети кнежева клетва, и он ти се кида са груди, да оде у бој љути и падне за род идомовину, срце ти се материнско цепа; али српска је мајка вазда показала и доказала да и ту уме тврда срца бити и од срца сузе не пустити. Материну љубав замени понос, даје родила и однеговала јунака — а јунак и јесте за то да гине за свој род — и то јој је превој на љуту рану, под којим рана нагриза срце, али се споља ником не показује, и мајка дочека суђени дан, да оконча живот по вољи Божјој и његовим природним законима.

Али кад мајка однегује себи одмену и своју слику и прилику, доведе је до цвета младости, до венчаног венца здраву румену као ружа, па је онда напрасна, изненадна бољетица каква отргне из мајчина наручја и свали у гроб: над таким сломљеним цветом и прераним му гробом много је материно срце већ препукло противећи се таком поремећају реда у природи, да мајка Берци заклапа очи на самрти ипали свећу воштаницу — јер за ту рану нема мелема. Тако е природно у физичком свету.

Но није друкчије ни у духовном. Сличан бол и силан потрес осећамо у срцу и кад нам духовно чедо тако изненада смртно оболи.

Таке мисли и осећања навалише и на мене, када чух да ће се Српска Виша Девојачка Школа у Новом Саду укинути због оскудице новца за њено издржавање. У мојој души оживеше наједном оне лепе слике родољубља и разбора из прошлости, из дана рођења те српске шкоке. Живо се сећам, када сам се у шетњи на дунавској обали срела

са покојним Ђорђем Натошевићем, те разговор повели о нашем народном образовању, којом приликом сам му скренула пажњу, да народ треба што и за женско образовање да учини, јер његова будућност зависи претежно од добрих матера, а не стоји кућа на земљи него на жени. На тај начин је мисао о оснивању наших виших девојачких школа прво од мене потекла, а то је Натошевић и јавно признао. Но ја нисам остала само код замисли, него сам прешла и на дело: сазвала сам ондашње образоване Српкиње Новосаткиње на договор и покупила од њих потписе за молбу на сабор, да се оснује виша девојачка школа у Новом Саду, Панчеву, и Сомбору. Са том молбом отишле смо у Карловце баш пред затварање сабора и задобиле и потписе свију посланика, који онда молбу поднесоше сабору, те овај једногласно закључи отварање виших девојачких школа.

Зато сад, када стиже црни глас, да је наша виша девојачка школа на умору баш сад, када је већ толико напредовала, да се је ето окитила венцем невестинске славе за плодан и напредан живот, као што је доказала овогодишња завршна свечаност школска и две јој изложбе рукотворина и уметнина, моје се срце цепа као срце оне удавачине мајке и не могу наино, а да не подигнем свој глас за њен спас.

Зато се обраћам сад теби, ново колено друштва српског, кад данас немамо већ сабора и народних посланика, да на њихова срца и разум утичемо. Не дајте, синови и кћери, да на вас падне тешки прекор историје при сравњењу са вашим пређама, па да се каже: стари ваши су стварали и ди-