Женски свет

Стр:- 0:

лостиња, него се систематички упућују, да узмогну себи у будућности зарадити насушни хљеб, и тако осигурати своју егзистенцију.

У Радничкој школи Добротворне Задруге у почетку 1912—1913. школске године било је уписано свега 94 ученице и то 38 у одјелењу рубља и веза а 56 у одјелењу хаљина. Од то доба па до данас изостале су у одјељењу рубља 8 ученица ау одјељењу хањина 8 и 1 умрла; те их је сад у оба одјелења 77; од којих су 12 ванредне, које плаћају мјесечно по 5 К школарине.

ЖЕНСКИ СВЕТ

Бр. 7. и 8.

Још ми је напоменути, да су дотичне ученице осим рада настављане у овим предметима: науци вјере, српском језику, рачуну, кућарству, хигијени, цртању и српској историји. Ту су велику доброту жртвовала Г. Г. Никола Круљ, Павле Чонић, Вјера Чонић, Ђорђе Пурић, Даница Тохољ и Јосиф Тошовић; те сматрам за дужност, да им се иовом приликом испред Одбора и ученица захвалим на труду и услузи.

У току школске 1912—13. године донела је радничка школа К 4381'81, а потрошено је око ње К 5158'27 те је задруга додала К 776'46.

Дописви,

Стапар, 16. јуна 1913. (да забаве српсве неенске додротворне вадруте) Нестало је из наше душе непријатних осећаја као што нестане мрких сени, кад се појави сјајно сунашце међу црним облацима. Нестало их је, али се у душу нашу враћају различите успомене. Једне су Као (благи мелем, што лечи тешке ране, налик првим пролетњим ружама и сјајним звездицама...

Две друге... о — не било их! Те су успомене тако болне и црне, да нам се од њих душа плаши, плаче и трне.,..

Успомене налик пролетњим ружама — то је наш успех, наша победа, то су наша скромна дела, што нас дижу из земаљског кала небу под облаке; то су дела, којима сјај не бледи — не умире... Та делаиу највећој борби и у најтежим часовима пуне наше груди

задовољством и подстрекавају на даље још истрајније делање. .

Али уз ове лепе — дижу се еноим неке црне слике, дижу се и расту као сабласти, да прекрију сјајне успомене... Те нам слике причају горку причу: Ми смо дела, речи, И скорашње онеље Ваших противника, који хтедоше, да на правди божјој ваде очи својим рођеним (по вери, језику и крви) сестрама; који хтедоше да их убогаље и утамане, како не би и унапред могле да буду на

помоћи оној браћи и сестрама, који за њином помоћи вапе и уздишу ...

Ми смо... али да не причамо даље, јер је наша прича и сувише жалосна, а ми видимо, како тешке и вреле сузе падају на вашу душу... Не би ли дао Бог, да оне оперу и избришу сва горка сећања и да буду мелем ранама што вам их зададоше ваша — мржњом 3заслепљена браћа... А ми ћемо да се претворимо у савест наших родитеља и довикнути им: „Хеј, браћо Срби и сестре Српкиње, станите пред огледало погледајте у очи своје и питајте сами себе: „је ли достојно 2... Је ли достојно честита Србина и Српкиње оно што ми радимо 2... Мржња, завист, пакост, злоба и суревњивост, зар то да су крепости, што треба да красе душу честита Србина и Српкиње!...

Одговор, што ће вам га дати ваша душа, не треба да кажете свету, али ми смо уверени, да ваше душе нису још тако окореле и слепом мржњом испуњене, а да се неби застидели својих рођених мисли и дела...

А, куд ја залутахг... Хтедох да пишем о забави, а мисли ме и осећаји свратише на тему, што нам задаје највише јада.

Питате ме, како је билог На жалост не бих вам то знала језиком да