Женски свет

Бр. 7. и 8.

ЖЕНСКИ СВЕТ

Стр» 179:

Боравак Јелене Малиржове међу Србима

Пет месеци навршило се како сам у Србији. Прва 2 месеца после кумановске битке пробавила сам у ослобођеном Скопљу, а сада сам се настанила у Београду.

Често чујем из уста мојих српских пријатеља речи захвалности, колико сам жртава принела ради моје словенске браће.

Жртвег

Како је могуће говорити о неким жртвама2 Не, ви драга браћо моја и миле сестре, ви ми нисте никакве захвалности дужни. ја вам морам захвалити на тим лепим и славним данима, које сам међу вама провела. Го богато искуство, којим се моје срце испунило, остаће ми, кроз цео мој живот, мила и драга успомена.

" За неколико дана отпутоваћу за Беч, где ме је позвало чешко литерарно друштво „Мај“ да тамо одржим предавање о мојим стеченим искуствима о Србији, о новој проширеној краљевини српској. Око 1300 слушалаца жељно очекују то предавање о великој својој браћи, о челичном карактеру, о нечувеном јунаштву њене војске, о племенитој души српске жене, која се до крајности жртвује за српски род, о њеном домаћем животу, о њеном поштовању према историји, о њеној поезији и т. д.

Тежак задатак узимам на себе, али га се не бојим, јер ме крепи љубав према српском роду — велика, искрена љубав, која ми даје снаге да извршим овај задатак.

Ово исто предавање са сликама држаћу не само у Бечу, већ и у Прагу, у Ческој и у Немачкој, и то у свима местима, где живе Чеси, и где имају своја основана друштва, на послетку и у Хамбургу.

Где добијем прилике, свуда ћу уздизати српску славу и српско име.

Дошла сам сама и непозната у Београд октобра месеца прошле године, али није прошла ни недеља дана, а већ сам била као код своје куће. Имала сам препоруку на госпођу

Босиљку Љ. Костић, која је живела неколико година у Прагу. Ту сам била примљена у правом смислу, као рођена сестра; ту сам чула чешки говор и осећала сам се као код своје куће. Моји љубазни домаћини, увели су ме међу своје пријатеље и добила сам прилику упознати се са домаћим српским животом.

Такође сам походила болнице, а први моји чланци, писани за наше прве и најчувеније новине („Народни Листи“, „Народну Политику“ и „Самосталност“) били су о српској жени, српским рањеницима и о српској слави. Даље дописе слала сам из Скопља. Брзо сам прикупила огроман материјал. Сваки дан ми је доносио нова и нова изненађења, нове утиске и ново сазнање.

За најлепши утисак рачунам дан, кад сам приступила у православну веру, а била крштена у стародревној цркви Светог Спаса у Скопљу, у цркви препуној војском. Кум ми био командир ТУ пољске болнице мајор д-р Живан Јашић из Лознице.

Такође и мој други боравак у Београду, остаће ми у вечитој успомени. Изјавила сам жељу да познам живот болница београдских, где би могла више да дођем у додир са српским сељацима и српским женама.

Шеф војног санитетског одељења пуковник д-р Сондермајер, с највећом свесрдношћу увео ме у ХУШЛ. резервну болницу, где сам постала болничарка, у друштву милих српских сестара.

ХУПП. резервна болница (касарна УП. пука) отворена је била 26 октобра пр. год. а приправљена је била за 656 болесника. Комесар те болнице постао је г. Нилола Беловић, трговац (члан фирме Петровић и Беловић). Заслуге његове око припреме и вођења исте болнице неоцењене су. Г. Беловић жртвовао се и посветио се овој установи.

Лако је казати: уредити болницу у касарни и постати комесар, одговоран за целу финан-

- циску управу. Али каква огромна енергија и