Женски свет

Бр. 9.

се као да је порасла са једним педљем; осећала се исто тако срећном, као кад је пре две године први пут обукла дугачку сукњу; тако јој је било пуно срце те у мол да се није заплакала од срећног узбуђења.

Толико стоји, да је била нешто мало збуњена, једно што многе ствари није донде видела, што су је окружавале и отуда је и ћутала на многа питања, што су је сусретала од радознале околине. У том бурном осећају и бунилу није ни знала како су стигли до куће своје и свога Мирка Марића. Тек онда се освестила, кад ју је муж њежно увео у неку малу собицу и рекао:

— Ето, моја драга! Пресвуци се ту и спреми се за — пут. Она се натоуплашила, мислећи: Та зар већ да скине са себе ову лепу белу хаљинур Да скине венац, који више никад неђе доспети на њену бујну косуг На ту помисао почеле јој се и сузе ронити из оних бујних очију, па рече:

— Још не!.

— Али, Јулчице, тек ваљда не мислиш у тој свечаној хаљини и путовати па још са шлепом2

Дође јој на жао, што ће сад да је изведу из девојачке собе, да је извуку из девојачких милих успомена, да је воде од матере коју је тако волела. И на једанпут тргне се из тих тужних мисли и рече у себи: Ова чиста. бела хаљина не сме се упрљати. Али би ипак волела да бар још пола часа останем у њој. И покуша, да се још одупире путу.

— Па зар се мора путовати»

Мирко изненађено погледа на овог милог белог голуба, па ће брзо да је ослободи, обгрли ју око струка и пришапне јој умилно:

— Па зар нећеш, душице, са мном да идеш2

Јулка одмах заборави на све, пору мени, и са успламтелим очима одгогори: — Ићи ћу, идем. блачим.

. Ево се већ о-

ЖЕНСКИ. СВЕТ

Стр. 209:

Мирко је све пакетиће предавао носачу само је женицу задржао и седоше на жељезницу. Кад у вече стигоше у Пешту па се после малог одмора кренуше даље за Реку. На станици у оном метежу међу путницима непрестано је правио места, само да својој малој женици начини .слободна места.

Пре него што су ушли у воз шапнуо је нешто кондуктеру. Овај се насмеши и поклони, и онда брзо и вешто стрпа у џеп свој бакшиш.

— Молим, будите добри и причекајте неколико минута, рече кондуктер. Мало касније врати се нешто збуњен натраг.

— Нема, господине, ни једних јединих празних кола! Има само једно одељење, у коме је тек једна дама, а и она путује само до Домбовара. Ако, дакле, немате ништа против, онда МОЛИМ...

Мирко промрмља нешто горопадно, али био је принуђен да се измири са приликама. Пођу и он први ступи у купе. Поред гасне светлости види неку витку високу женску, на другој страни код прозора, која је била леђима њему окренута. Мирко савлада у себи јед и учтиво је поздрави.

— Добро вече!

На поздрав се дама окрене и изненађено узвикне:

— КЛ

Мирко Марић од страха само што није пао. Али брзо, метне кажипрст на уста и колико је само брже могао у тесном купеу окрене се да помогне својој женици да уђе и да седне.

Јулка је међутим већ чула узвик, па са престрављеним погледом зарије поглед свој у непознату даму, која ју је без зазорне радозналости посматрала. Воз се међутим крену и они остадоше сами. Непозната се дама повуче у један кут, па је отуда посматрала збуњен млади пар.

Мирко би волео, да није никад упознао ни свеучилиште, ни права и