Женски свет

Бр. 10.

ЖЕНСКИ СВЕТ

Стр. 229.

"— Па стара је, за бога, већ седамдесет година. ја сам од ње млађи пет година, па се већ осећам уморан и изнемогао и не могу својој дужности да одговарам како бих желег, а да како ће она, кад јој дрхћу и руке и ноге.

Ти си нешто друго! Не можеш се ти с њоме ни сравњивати, па онако срдито повикне:

— Та матора луда! ја сам јој забранила, да ради тако тешке послове; с њеним дрхћућим рукама није кадра већ ништа више да ради, Нашто јој је куварица и собарица2 Али она је тврдоглава, њој се не може доказати.

— Али, Славна, пиле моје, Јула је као што знаш сувише горда, да живи од милости, па то ти је, — рече благо професор.

— Не, Павле, она је и детињаста и тврдоглава. Но ја то нећу и не могу више трпити. Доста је она у свом веку и радила, не мора више. Ја ћу је сутра предати у сиротиште за старице. Тамо ће ју у свако доба примити, имаће своју малу собицу, па ће ту мирно и спокојно проводити своје старе дане. Баш сам се пре неки дан уверила, како је тамо све лепо удешено за старице. Домаћин уздахну у себи — Али колико год сам јој пута предложила то, сваки пут меје уверавала, да она може и хоће још да ради... Уобразила је себи, да јој ми тиме рђаво желимо, кад јој нудимо тај завод за старице. И мисли, да хоћемо на тај начин да је се отресемо.

Павле је поново прикрио свој дубоки уздах и рече:

— Она ће се врло ожалостити, кад чује шта намераваш с њом чинити. Она се на нас навикла...

— Али молим те, неће то њој битн ништа ново, јер ја сам с њоме о томе већ много пута говорила. Истина, увек је плакала и ја сам се увек сажалила на њене сузе, ал' сад је доста, не могу више поднети, да ми се толика штета чини. Павле је ћутао наслонивши главу на руке и забринуто је погледа. И Славна се борила у себи, тешко јој беше

да се савлада. Замишљена тако, ћутала је неко време. На једном скочи и трже се из мисли.

— Разуме се, ја Ћу је често посећивати тамо, а она може к нама долазити кад год хоће, па не мора отуда ни пешице долазити, ја ћу јој свагда платити кола. Вечерас ћу јој то казати, а сутра одвести, заврши она енергичнНо. Обоје су ћутећки вечерали. Обоје их је обузимао неки страх и терет им је притискавао груди као камен. Да је Славна мало боље пазила на мужа и ако га је по свом обичају нудила приметила би, да јеон много јео, него она сама. Кад сесто распремио, Славна је немирно горе доле по соби корачала неколико пута а изгледала је раздраженија, него што се на њој приметити дало, јер су јој усне дрхтале а неколико пута је тешко и дубоко уздахнула. Благе мужевљеве очи су је пратиле а-руке му немирно и несвесно играле са ројтама од застирача. Па и вечерње новине остале су на столу недодирнуте. Приметило се и на њему, да га мучи неки унутарњи немир. Једва једном изађе из собе Славна и нагло уђе у скромну собицу старе служавке, Јуле. Славна је испитујућим погледом тражила по мраку јулу, и једва је месечевим одсјајем опазила где седи на кревету. Јула се не диже с места кад је ушла госпођа, не, што није хтела, но што се није могла да држи на ногама — сва је дрхтала; слутила је, да ће зло бити.

— Јуло! Дошла сам да се с тобом озбиљно. разговорим, почела је Славна без околишења, али је осетила и сама како јој глас дрхти.

— Добро, милостива госпођо — рече старица. За тим подиже своју спуштену лепо зачешљану главу, коју је красила лепа црна капа. Госпођа Слав- · на извуче мало боље лампу, која је још тињала, и примети да старица плаче.

— Ти си, Јуло, данас опет направила велику штету. Ја сам се због тога јако наљутила. Ти си ми све моје