Женски свет

Бр. 10.

ЖЕНСКИ СВЕТ

Стр. 231. _

једнички делила радост и жалост. Дуги је то низ од четрдесет година! —

— Јесте, Јуло, ја то све знам! Ти си била добра душа и свагда спремна, да нам будеш на услузи, верна и савесна раделица, шапутала је застиђено и поражено госпођа Славна ради сећања старичина на добрр, која јој тако ређаше, не били је само умилостивила.

— А зашто и да нисам била добра према вама, кад су моје газде увек према мени били нежни, пуни љубави излажаше ми на сусрет, задобијали меа њихова нежност ме је често до суза доводила. При том се исправи, загледа се у моменту у светлост лампе и одједном се одсјај у упалим очима огледаше. Превуче руку преко лица, подиже упале очи и срдачно поверљиво рече:

— Милостива госпођо! Да ли се сећате још како сте у току од осам година желели чедог Дуги низ година, кад се већ више ни надали нисмо, кад се наша ватрена жеља неочекивано лепо испуни.

Сад се госпођа насмеја, а две сузе радоснице засијаше јој у очима.

— Драга Јуло! Доиста је тако било, преко сваког очекивања. Бог ми поклони близанце Стевицу и Милицу — повиче радосно. Седајући на кревет уз старицу, јер јој досади стајање. — Имаш право, драга јЈуло, ко зна, шта би од мене било, да ме ниси ти у место моје рођене матере дворила, неговала и пазила, можда бих и пропала била.

— Сећам се, како је тешко билог. дру. Павлу у том тренутку, готово, да је обамро од страха, рече тужно Јула, и примаче се ближе г-ђи Славни, погледа је нежно и продужи: — Па знате ли, милостива, како су ме ова два малишана називали својом мајком и како су тражили од мене заштите, кад сте их ви хтели за непослушност казнити! При том јој срећан осмејак пређе преко усана, сећајући се на оно сретно. прошло доба.

— Да, они су се радо теби мазили.

— Та ја сам вам помагала „нашу“

децу васпитавати и упућивати на добро и све племенито. Зар нисам с вами упоредо радила на бољитку „наше“ деце. Много пута и ћуд малолетне деце отрпила и племенито праштала и сносила ћутећки. Све сам то радо чинила са оне доброте и милости ваше покојне и племените гђе маме и вашег доброг господина професора и сматрала сам ваш дом за свој. Па и тада када су одрасли, — продужи старица. И када је Милица невестом постала, ја сам јој при венчању морала венац намештати на глави. А кад је Стевица своју диплому добио — зар ме није с усхићењем загрлио и пољубио као сво ју мајку! То беше сретно доба! Ни ви, ни госп. професор нисте били поноснији и радоснији од мене, на „нашу“ децу. Не, немојте ми чинити неправду, деце наше ради. Па зар вам ја нисам више добра но штете учинила2 Плашила се будућности за обе — хтела је и своју гђу да сачува од потоње немирне савести, која би од непромишљености произашла. Моментано је прође струја кроз цело њено старачко тело — у томе се толико занесе, да се заљуља од немоћи и слабости а присуство духа посве изгуби; прегачом покри лице своје и гласно поче јецати: — И зар да више никада не видим „моју“ децу, кад вам у госте дођу — са нашим малим унучићима 2 Зар да се никадвише не радујем доласку њихову2 Зар да је забораве или зар ту љубав, оданост, коју сам за њих у срцу носила и гајила од једном да се униште! — говорила је као самој себи и даље: или су ме увек тако ко туђина сматрали, који своје услуге и верност за новац пружа! Да, да, додаде горко — али љубав и моја оданост не да се заменити смештањем у сиротињски дом. Ту, ту, где сам навикла, ту би ми место било и да очи заклопим и да ми заклопе они, којима сам ја отварала очи и упућивала на добру стазу пуних четрдесет година. Љубав и оданост моја прелазила је са родитеља на децу и унуке њихове. Бојим се, да мој од-