Женски свет

Стр.:272.

ЖЕНСКИ СВЕТ

Бр. 12.

Рад Добротворних Задруга Орпкиња.

Нови Сад.

Добротворна Задруга Српкиња Новосаткиња имала је своју одборску седницу 13. (26. новембра о. г. под председништвом своје подначелнице. г-ђе Маре Плавшићке. У овој седници је одбор узео на знање извештај, да је изаслати пододбор издао сиротињи нашој на огрев К 471 и да је приложена свота од К 221 предата београдском инвалидском фонду. На предлог и молбу иришке добротворне Задруге Српкиња приредиће се у току текућег децембра о. г. један „Матине“, на коме ће иришка Задруга са својим изасланством предати г-ђи Савки дра Ј. Суботића, књигу: „Српкењу“, коју је

та задруга издала и нашој заслужној старици посвестила.

Понуда литографског сарајевског завода, Мирка Милошевића, из Сарајева, да се заведу дипломе за чланице задружне, није уважена, с разлога, што би се тим отештавао приступ у чланство; али је наређено, да се набаве сходне значке за чланице, — Узет је на знање позив Матице Српске у Новом Саду за растуривање њених књига за народ. Смештање Привредникових питомица поверено је за идућу годину одборници, г-ђи Гизи Стојковићки. Узет је са захвалом на знање позив винковачке Добротворне Задруге Српкиња на њену 32баву, коју приређује 7. (20.) новембра о. г.

Немирне ноћи.

Мисли моје што ме мучите толико, Поноћно је доба треба да се спава, Престаните једном, пући ће ми глава, Зашто сам ја будан, када не бди нико2!

Када ћу уморне заклопити очи,

Када ће се живци умирити моји» Тешко мени тужном и сан ме се боји. О када ће проћи те немирне ноћил!

Где је моја нада, где су моји сновиг Лежим тако ко роб спутан у окови, А на пољу киша ромиња јесења.

Узалуд се питам... ја стрепим од јутра, јер знам како данас, тако ће и сутра, Бити дан пун бола, ноћ пуна мучења.

Сомбор 1913. Л. Сиротановић.

Мил. К. Николић-Расинеки.

Очи.

Поевећујем: г-ђици Бовиљки Настићевој.

Да л' су очи па их гледам само Као призрак кад сан свија крила2 Очи твоје гледале су тамо, Где је жајна једног срца била.

Време тамним гледало је ликом. А то срце ћутало је немо,

Јер кад љуби не казује ником Ма се знамо ал: не разумемо.

Једног часа и ја сам заћуто —

Ко две шајне гледале су на ме Оне очи, где ми је дух лут', Оне очи штио товоре сале.

Не! ноћ није, нису мрке таме, У очима црним и дубоким У њима је дан и светлост за ме

Са палмама бујним и високим;

У њима је одсев лепших дана, Светле зоре и небеса плави';

Премалеће шуми са свих страна, А поток се таласа у трави.

Ту жубори извор. успаванку,

А путници уморни од бдења, Тавном ноћи и у жарком данку Дахну миром светог исцељења.