Животь и приключенія Димитріа Обрадовича, нареченога у калућерству Досіөеа. Часть 1

Моя крвь, коя, благодареніе богу починѣ ушолявашисе и умираваиіи, не вараме више се суетни ма надеждама, нитиме чини зидаши по воздуху градове , оставляши мое злашно време, ідоми иоіде осшае, у мою власть, и предае мене мени самому: починѣиь мало помало ошдисати, избавляюіисе младости, како многѳволыуемога и свирепога мора; сад ми долази на паметь божественн соеѢшь премудрога ПУѲАГОрА, да се кь себк вратимь, да усебе дожемъ , и да размислимъ , од кудъ самъ на ови свѣтъ дотао, іцосамь унѢму чикїо и кудь мислимь пони: Овомїе садь мое наймілїе упражненіе и найдражи посао : или разговоре учени люди слушамь; иди премудро написане книге нишамъ или у єдинѢнь у ком Безмолвномъ мѣсту ходамъ , о томъ мислимь о томъ се упражнявамъ и то уздишуъи себе питамъ, од куд самъ на ови светь дошао? їдасам унѢму чинїо? и куд'ку изнѣга поки? Обо дакле оазмишляваюки радъ би да нисашь сасвимь насвѣту неполезань біо ; радъ би ідо год после мене оставиши, сь чивЛесе когодь од мога рода ползовати, радъ би са свимь срцедіь , науку и просвеіденїе разума, коесамь од младости мое желїо и пгражїо србскои юности препоручити, и тако србске ккери прсима коесуме ѳдоиле, ак,о не коликоби радъ, ба рс-мь колико могу благодарань явитиее. А 3 Зато