Животь и приключенія Димитріа Обрадовича, нареченога у калућерству Досіөеа. Часть 1

20 и данась шужими срце споминю^и ю, жалиш, з ко* лико да з юче умрла, толика самь з любїо да дае ■живила, небисе нигда, од нѣ удалиши могао: но зарь з тако изволила Судбина, да немз срце мое ниіца на свешу, чемубисе могло яко прилешшш, за неимаши никаква прх-шетствїя у широки свешь удалитисе: од то доба почеоса'мъ све люде коибимя найманѣ доброхотства показали за сродне и прїятелѣ ; све жене коебкмє само любезна догледа сподобиле, за сестре и сроднице вменяваши. Овде масе чини да починѣ први почетаяь живота мѳега, у девєшой или десешой годики возраста, без оца, без ыатере, без сестре роіїєне, почеосаыь себе као странна и пришелца, у истомъ мѣсту рожденія нога сматрашн, и мое срце почело иіе као прорицатн даЪу странсшвовати: од когабн годъ чуо споминяши, ВУфАДИНЬ, БУДИМЪ ПЕШу сркебн. мое лешило кь тимь мѣстамъ, жел'іоби познати люде кои у нима живу, и радъ би бїо знати каквасу у нима дец-а и девойке; ужасавяобисе чуюћа да яма веііи и шири рѣка мєго Тамишь, и височїи планина него унке око семаршона. Но за нейзоставиши нїедно обстояшелство, кое може имаши какапь год союзъ съ воспитаніемъ, некамисе опрости дасе мало натрагъ - зратимь. Почеосамь бїо ходиши у школу иоіде за. живота ыатере мое; и памтимь добро даєамъ имао велику радость иду-,и сь бу аваромъ