Животь и приключенія Димитріа Обрадовича, нареченога у калућерству Досіөеа. Часть 1

70 Я саыь Сшишао у дувань мой, узеосамь катихисись да іцо читашь но ко^е чишаши после шакогь разговора? даломисе било неідо на жалость, уздисаосаыь, сузе суми текле из очїю, жалеіи тцо нисаыь едань од найпоследни нѢгови локая и служителя, дага гледашь и ’слушамь сваки дань! Тай дань ниіца друго нисамь зо осимь пре ручка комадинь хлеба, но иїеми наумь падало зло, као овца кадь до^е сь паше, леже гдигодь пакь преживлЪ оно ідое пасла, тако самь я преживао, савь онога предрагога Архїереа разговоръ, и учїосамга као на изусть Едномїе само сметало небисе никадь могао од смея уставиши кадь бими годъ пало на умь какое гркь Яня на ша« леницу прснуо, и како з ыаленице стало вике, ГГосле овога незаборавлЪнога разговора, почелисумисе били чистїе и яснїе изображавати у момь уму совеши мога тетка Н'пшле , наодиосамь неко подобїе ме^у нѣговимь мудрованїімь и Архїереовимь : почеосамь сматрати Епїскопе и мїрсіхе Свеіденике као праве мїрскога народа пастире, какобими дошла на умь имена мужь и жена, женидба и удая, у свему тому преставляобисе у момь уму чинь ’родителски, у комь чину упажаваоби найве^у светиню после бога на земли , какоби чуо да у цркви бива вѢнчанЪ, ишаобига гледати сь такимъ умилїінїемь, како годъ свешу Литургїу. Гдиби годъ вїдїо найманю девойчицу ,