Животь и приключенія Димитріа Обрадовича, нареченога у калућерству Досіөеа. Часть 1

79 дишелнице мое, и едине сестрице! ко има срце нувсшвишелко тоже покислиши како мїе било і я садъ пушуки по двадесешъ и пешь година, возмуздаваиисе утроба, еуземи теку и весма тужимъ, по сата, или еишє било мїе у усши НАНО МОЯ 1 НАНО СЛАДКА! іуЛО СрЦЕ! іуЛО ДунШ ! (майку саыь шою наномь звао) и вишеби шу лежао, да нисусе чобани око мене скупили, и почелиме утошаваши, а нисами кисусе могли од суза уздржаши, из овога судимъ , да дамїе Маши жива била, или баремь іуЛА СЕСТрИЦА , неби никада из Ђа? наша изишао: біосамъ веъь утѣшенъ кадь мисе пробуди другъ; и разсуждаваюки, да савь мой планъ ниіда ми не помаже, и да не валя време губити, метнеыосе на путъ, и докемо у само вече, у Ишебей къ тетки моїой рокеной сесшри машере мое, ЕВрИ. За дуго ме а загрлѢна држала и надам-. номъ плакала: сутра дань видеки, да неку нипоідо выше да закашнявамь, мешнуламїе у шорбу неколико танка беза за паръ кошуля, и за ело неіцо нарушь спреыила, плачуки и любеки изпрашила ме из села, Меяи и Нїки нїе било до закашняваыя ерсг.юсе бояли да за нама потера не иде. Овде немогу изосріавити да не назначимъ ; без свакогь пристрасшїа къ моему роду, да од свїю народа кое самъ познао, нейма г.шлосшивїега рода надъ србскимъ, а наипаче къ сродству: од Херцеговине ДО