Живот Дра Јована Суботића 2

У Преградп је била прва пошта хрватска напрема иноземству. Тамо дођемо око 11 сатп у вече. Ноћје била мрапна, у колих се није нпшта видело, а пзван кола морао се Фењер палити, да се што впдп, п да се особе, које су у колих, прегледатп и распознати могу. Станемо. Један глас из помрчипе повиче: „Дајте пасоше“ ! Један човек приступи колма, те му пружимо наше путне листове. Чекамо, шта ће бити. Ја се сетпм, како бп ми било, да је ту мађарска постаја; с каквом би ме тамо парадом дочекали и т. д. Мало потраје; наравно, разгледали су путне листове. Наједаред ето ти некога са Фењером. Нружп фсњер у кола, и заппта гласно : „Ко је ту гдн. др. Суботпћ?“ А јао! Шта наопако? Зар су Маћарп и ове постаје посели? Чудно ми је било, али ппак Фарба се морала показати. Одговорим дакле: „Ја сам!“ А п други супутници пруже руку на мене и повпчу потврћујућп: „Ово је!“ Но још они и не изговоре, а глас се пзменп у глас пријатеља, и зачују се речп: „Врло мп је мпло, господпне, давас впдпм, п да вас лично познати могу. Ја сам •—име сам заборавио, што нпје лепо. Али је одавна било, може се п опроститн. Ја одговорим : „И менпје мило ; но има лп какве иримедбе ?“ „Нема, господпне, никакве.“ „Ево путиих листова. Све је у реду. Пзволпте само даље; та ви улазите у своју кућу.“ Сад се и ја откравим, аи окуражпм. Морам казати, никада мп нпје тако бпла домовииа неком прекоземском сјајпошћу облпвена као тада. Као да се преда мном отвори велика дворана, сјајно осветљеиа, пуна рођене браће и другова, којп мп руке пружише да ме добродошлпцом поздраве. Јасност нека пролпје

100

Покрет