Живот Дра Јована Суботића 2

све наше земље п опет попех прошао, тражећп народне песме п матерпјал за српски речнпк. Једаред је био Вук код Јована Берпћа у Будпму у посети и седне с љим на канапету. Вук, кад је седео, увек бп своју дрвену другу испречпо и метнуо до себе на страну. У то време дође старп . Газаревпћ, бпвшп трговац у Пешти, но који пре тога бејаше у пмању ослабио, да посети Берића. Берић је бпо врло шаљпв, а знао је како „православнп“ ЈГазаревпћ о Вуковој азбуцп мпслп. ЈГазаревић пак није Вука лпчно познавао. Берпћ у један мах заппта старца: „А шта биви урадили Вуку за његово ј ?“ Лазаревпћ се нпје дуго промпшљавао, него знајућп да Вук има само једну ногу. одговорп одлучно : „Ја бих му п оиу другу иогу пребио.“ Берић удари у смех, аВукповпче у шали: „Та немојте забога, онда нећу моћп нп ходити. “ Сад ЈГазаревић погледп Вука поближе: пак впдећи код њега дрвену ногу, поцрвени, па онда промумла: „Е шта ћу вам ја, немојте нам у цркву дирати. “ Таки затим опростп се и оде. И та предрасуда увек је ту азбучну борбу продужавала. Са другим зиаком можда би се у много прекратила. И тако је бујиа ова правоппсна борба била, да су је миоги списатељп млађи, кад су на поље књижевности ступпли, већ пзнова почпњали, неосврћући се, што је до то доба већ говорено и навађано за п против. Још годиие 1852. морао сам ја у Бечу Милану Давпду Рашићу, који ме је тим два сата мучио, казатп: „Та, драгп прпјатељу, зар Ви не знате, да је све

48

Пешта